Genocidom Do Velike Hrvatske Vasilije Krestic

January 29, 2017 | Author: vuk300 | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

Download Genocidom Do Velike Hrvatske Vasilije Krestic...

Description

ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

ГЕНОЦИДОМ ДО ВЕЛИКЕ ХРВАТСКЕ

ВАСИЛИЈЕ Ђ. КРЕСТИЋ

Геноцидом до велике Хрватске 1998. МАТИЦА СРПСКА – НОВИ САД АРХИВ СРБИЈЕ – БЕОГРАД

САДРЖАЈ Уводна реч ................................................................................................................................ 1 Односи између Срба и Хрвата до Револуције 1848/1849. године ....................................... 2 Државно и историјско право Хрватске – основ сукоба са Србима ..................................... 6 Отпор хрватизацији ................................................................................................................ 19 Милом или силом Србе треба искоренити .......................................................................... 23 Непресушни извори сукоба ................................................................................................... 31 Идеја о геноциду сазрела је у оквирима Аустро-Угарске .................................................. 38 Геноцид у служби великохрватске идеје ............................................................................. 44 Закључак.................................................................................................................................. 54 Прилози ................................................................................................................................... 56

УВОДНА РЕЧ Ова књига настала је као резултат вишегодишњег изучавања историје Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији и историје српско-хрватских односа. Њен циљ је да на темељу прворазредних извора, у целини, са свих становишта, објасни једноиповековну хрватску политику према Србима. Књига пружа одговоре на многа досад неразјашњена и у науци затамњена питања. Потрудио сам се да објасним како, на који начин и на којим основама се у хрватској средини рађала мржња према Србима, са којим циљевима је непрестано подгревана, док није прерасла у крвави обрачун са недужним српским — православним становницима. Чињенице које сам саопштио непобитно доказују да је у основи свих неспоразума између Хрвата и Срба „хрватско државно и историјско право“. На темељу тог права хрватски политичари су непрестано, од Револуције 1848/49. године до наших дана, намеравали да створе велику, етнички чисту и католичку хрватску државу. Стога што Срби нису били спремни да се одрекну своје националне посебности и своје српске православне вере, стално су се налазили на удару хрватских политичких странака и многих веома истакнутих појединаца, који су хрватску државну мисао заснивали за тзв. државном и историјском праву. Читалац ће уочити да идеје о геноцидном уништавању Срба, о великој, етнички и католички чистој Хрватској надживљавају све државне оквире, политичке и друштвене системе. Као црвена нит, оне се провлаче од Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Франа Супила, Стјепана Радића и Анте Павелића до Фрање Туђмана. Овом књигом покушао сам да разјасним идеју о геноцидном уништавању Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији историјским, идеолошко-политичким, државним, геополитичким, верским, социолошким, психолошким и другим разлозима. Захваљујући обиљу изворне грађе, такав приступ омогућио ми је да проблем геноцида

1

и великохрватских тежњи осветлим из разних углова, што у науци, досад, није учињено. По богатству докумената, књига је могла бити много обимнија. Међутим, она би тада била мање прегледна и теже читљива. Моја жеља је да ову књигу, без већег интелектуалног и физичког напрезања, прочита што већи број читалаца. Њоме не желим да распаљујем страсти, већ да изнесем научно проверене доказе, да разобличим неистине, да све добронамерне, а недовољно или погрешно обавештене освестим и отрезним. Научним сазнањима желим да станем на пут свакој могућој новој заблуди која се тиче хрватско-српских односа. Сматрам да је то неопходно учинити да не би дошло до неког новог погрешног потеза у односима са Хрватима и Хрватском, а самим тим и до нових страдања и новог крвопролића. То сам дужан да кажем стога што нема баш никаквих охрабрујућих знакова да се у садашњој политици Хрватске нешто битно мења. Напротив, та политика и даље је, као и стотину година раније, у свему ослоњена на „државно и повјесно право“, на установу хрватског „политичког“ (конститутивног) народа, на тежњама за стварањем велике, етнички и верски (католички) чисте Хрватске. Догод је то тако, треба знати да Хрватска неће моћи да се ослободи геноцида и да неће одустати од давнашње тежње да прошири своје државне границе на рачун суседних етничких и државних простора, како би поправила свој не много срећан геополитички положај. Знам да суморна тема ове књиге неће разведрити читаоце, али верујем да ће она разбистрити њихове појмове о братству, јединству, слози, заједништву, саживоту и југословенству. Као њен писац, не живим у илузији да ћу преко ноћи успети да изменим предрасуде и систематски усађивана и изграђивана осећања. Међутим, као човек пера и науке осећао сам неодољиву потребу да напишем ову књигу. Сматрам да као историчар немам право да прећутим истине, ма како оне биле болне и ружне. Истине сам изрицао без мржње, са племенитим циљем да укажем на зло, како би оно било жигосано, заустављено и искорењено. Београд, октобра 1997. Василије Ђ. Крестић

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА ДО РЕВОЛУЦИЈЕ 1848/1849. ГОДИНЕ Једно од основних питања које се поставља приликом изучавања геноцида почињеног над Србима у време Павелићеве Независне Државе Хрватске јесте: како је такав злочин био могућ и зашто се десио? Одговоре на то питање није могуће дати ако се историја Хрвата и Срба и њихових међусобних односа проучава у краћим временским периодима, како се обично чини, већ само ако се историја тих односа прати упоредо у непрекинутом низу од неколико столећа, од момента када су се Срби нашли са Хрватима у истој државној заједници. Докле год се питање геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској буде посматрало у краћим временским одсецима, нећемо имати нужна објашњења те појаве, већ ћемо бацати кривицу час на ову, час на ону средину, на један или други режим, верску заједницу или понеку знаменитију личност. Догађаће се, као што се већ и десило, да се геноцид над Србима, почињен од стране усташа, покушава објаснити чак и неким расним карактеристикама Хрвата, наводним бруталним поступцима које су у Хрватској починили владајући режими између два светска рата (1918–1941), тзв. великосрпском хегемонистичком политиком и шестојануарском диктатуром. Нису били ретки покушаји да се усташки crimen оправда и умањи, да се, ради мира у кући, успостави равнотежа у кривици између злочинаца и њихових жртава. 2

Прихватајући се пера из научних побуда и уверења да у науци не може и не сме бити никаквих табу тема, да вишеструке штете наносе само ненаучне интерпретације а да научна тумачења доприносе разбистривању не само прошлости већ и бољем разумевању садашњости, немам намеру да овим текстом тему исцрпим до краја. Не заносим се ни тиме да ћу изрећи судове који ће бити непомерљиви, који се у нечему неће моћи допунити и исправити. У што краћим потезима образложићу своје виђење проблема, допуштајући свим бољим познаваоцима историје Срба и Хрвата да имају и другачије, можда и умесније, логичније и убедљивије тумачење генезе геноцидних радњи над Србима у Хрватској. О генези геноцидних радњи над Србима у Хрватској до данас није написан ниједан озбиљнији научни чланак. Уочи Другог светског рата Васо Богданов је, у првом броју часописа Израз за 1939. годину, објавио текст под насловом Зачеци неспоразума између Хрвата и Срба, који је после рата поново штампао.1 Међутим, тим текстом Богданов је питање само начео, али га није решио стога што се у својим оценама искључиво ослањао на пристрасне судове Анте Старчевића, које је некритички преузимао, али и стога што је проблему приступао више као политички ангажован писац него као објективан историчар. Припадајући лево опредељеној интелигенцији, која је водила битку против централистичке владавине и шестојануарске диктатуре, Богданов је „Сав, [...] огромни пораст сукоба“ између Срба и Хрвата сасвим погрешно приписивао шестојануарском режиму а индиректно и Србима, јер, писао је он, „од почетка 1929. године наовамо, није се у овој земљи ништа против Срба, па ни против представника шестојануарског режима смјело ни писнути, ни у штампи, која је била или забрањена или цензурисана, ни на збору, ни у школи, ни у театру, нигдје [...]“.2 Многе пропусте починио је Богданов у овом чланку на штету Срба и овде их нећемо наводити, али је нужно нагласити да је, иако је словио као марксиста, на немарксистички начин изједначио интересе хрватског народа са интересима хрватских сталежа, не уочавајући да су Срби са хрватске државне територије били у сукобу са световним и духовним феудалцима Хрватске, а не са хрватским народом. Покушај Душана Поповића, некадашњег активног политичара, истакнутог члана Хрватско-српске коалиције, да у давној прошлости пронађе узроке усташких геноцидних радњи, није могуће прихватити. У књизи Прилози читању и разумевању разних старина (Београд, 1957), на темељу сведочења Константина Порфирогенита, Фредегара, Теофана, Нићифора и Павла Ђакона, Поповић је покушао да докаже да Хрвати нису чисти Словени, да је у време сеобе у VII веку између њих и једног народа из Азије дошло до мешања3 и да је у масовним убиствима, која су се збила за време окупације 1941–1945. године на тлу НДХ, дошла до изражаја та злочинима склона азијатска крв.4 Како је у овом покушају реч о једном превасходно расном приступу проблему геноцида, који са науком нема додирних тачака, о њему је бесмислено даље говорити, али је случај карактеристичан и до њега је могло доћи само стога што није било задовољавајућих научних одговора о узроцима геноцидних радњи над Србима у Павелићевој НДХ. Жеђ за истином о тако крупном питању нашег времена и недовољна знања о нашој прошлости створили су погрешне судове који су, са своје стране, само досипали уље на распламсалу ватру, уместо да је она гашена објективним научним испитивањем и критичким осматрањем заједничке хрватске и српске историје, која крије одговоре на 1

Vaso Bogdanov, Živa prošlost, Zagreb 1957, 9-17. Исто. 3 О томе види текст у поменутој књизи под насловом Порфирогенит (Словени), 973-1226. 4 О правим мотивима изучавања порекла Хрвата Д. Поповић је причао проф. Федору Никићу, чијом љубазношћу и користим овај податак. 2

3

сва скривена питања о геноциду. На та питања дужни смо да одговоримо најпре из поштовања према жртвама, али и због будућих генерација које могу и морају да извуку поуку из прошлости, како им се незнање, којим случајем, не би осветило, да се трагедије не би поновиле. Први и највећи, али, нажалост, досад још усамљени продор у сазнавању истине о узроцима геноцида у усташкој НДХ начинио је Виктор Новак књигом Magnum crimen. Њоме је обухватио, како у наслову каже, „пола вијека клерикализма у Хрватској“. Без обзира на приговоре који му се могу ставити, Новак је том књигом на недвосмислен начин разоткрио једну од најзначајнијих димензија настанка геноцида, и то ону у његовој поодмаклој и завршној фази. А како је дошло до те фазе, треба да покажу следећи редови. Сасвим је сигурно да генезу геноцидних радњи над Србима у Хрватској треба тражити у временима када су тзв. православни Власи, тј. Срби, под притиском Турака у XVI и XVII веку почели да насељавају хрватске земље. Појавом „православних шизматика“ на тлу Хрватске искрсла су многа питања верског, социјалног и економског карактера. Насељени на поседима хрватских феудалаца, како духовних тако и световних, Срби су били изложени двоструком притиску: притиску покмећивања и унијаћења. Како су они по сваку цену желели да сачувају статус слободних сељака и статус војника — крајишника — жестоко су се опирали и покмећивању и унијаћењу, које би у основи изменило њихов друштвени положај. Познати по верској искључивости, чиме се одликовало читаво друштво ондашње феудалне Европе, хрватски сталежи донели су на свом Сабору 1608. године и посебан закон који је на хрватској државној територији јавна права признавао само припадницима католичке вере. Тај закон био је у складу са познатом девизом: чија земља онога вера. У складу са својом функцијом, својим положајем у сталешком друштву, те девизе посебно су се држали загребачки бискупи, али и други феудални велепоседници Хрватске. Принцип изражен у тој девизи њима није одговарао само из верских већ и из економских разлога. Наиме, српско православно становништво није, попут католичког, било обавезно да католичкој цркви и њеном свештенству даје разне дажбине. Сачувавши статус слободних сељака и по преласку у Хрватску и укључујући се у војногранични систем, огроман број Срба нису постали кметови. Самим тим они нису, као већина хрватског становништва, били обавезни да плаћају бројне феудалне дажбине. Да би их на то приволели, хрватски феудалци служили су се свим расположивим средствима, не презајући ни од физичких обрачуна са жилавим и непокорним „православним шизматицима“. У историји су познати многобројни примери драстичних притисака на православне српске становнике Хрватске, али је у изворима забележено и то да је управник имања Загребачке бискупије, Амброз Кузмић, у извештају сачињеном 13. новембра 1700. године, написао чак да би било боље „Влахе“ „vsze poklati nego ztaniti“ (тј. настањивати).5 Разумљиво, требало их је поклати због тога што нису били кметови, што нису били католици, што никако нису хтели да прихвате статус феудално зависних подложника са свима теретима на које су ови били обавезни. Свој предлог Амброз Кузмић образложио је тврдњом да „Власи“ „na veksu szu skodu plemenitomu orszagu [држави — В. К.] u czeszarovoi szvetloszti nego haszan“ па да „niti czeszarova szvetloszt niti plemeniti orszag snimi nigdar ne bude ztalan niti miran“6. Тако већ у освит XVIII века наилазимо на податак да су феудални кругови Хрватске, из разлога класног и верског антагонизма, били спремни на геноцид против српског 5 6

Војин С. Дабић, Бански крајина 1688–1751, Београд–Загреб, 1984, 27. Исто.

4

православног становништва, које је населило њихове поседе, али под посебним условима и мимо њихове воље, кршећи њихово право феудалних господара. Већ тада, судећи по сукобу између српског становништва насељеног у Хрватској и хрватских сталежа, било је јасно да су Срби у Хрватској у сваком погледу незвани гости, да су ту, где су се настанили, били не само сувишни већ и непожељни. Према њима су се односили као према уљезима. Такав однос према Крајишницима, у првом реду према Србима православне вере, преносио се са колена на колено и очувао се до наших дана. Пресудну улогу у томе одиграли су хрватски и славонски феудалци, како духовни, тако и световни. Они су моћан утицај имали и после слома феудализма 1848. године, у грађанском и капиталистичком друштву, на које су пренели своје погледе и своја оптерећења из ранијих периода историје. Захваљујући томе стари неспоразуми не само да нису престали него су пренети у нови друштвени и политички систем, који су свом силином тровали, оптерећивали и разједали. До које мере је ишао хрватски антагонизам према Србима, чак и у Далмацији, где су међусобни односи били сношљивији од оних у Хрватској и Славонији, сведочи писмо Ђорђа Николајевића, проте дубровачког, упућено владики Јеротеју Мутибарићу, из Дубровника 22. марта 1848. године. Николајевић је писао: „Овом приликом само укратко усуђујем се саобштити, како смо ми овдје у Дубровнику, одкако је конституција проглашена, умјесто весеља величајшиј страх поднијели, будући су нам јавно и у очи пријетили, да ће нас на најмање комадиће исјећи. Истина да се данас и од синоћ мало утишава, но ако и најмања искра букне, ми смо пропали.“ На срећу, када се о претњама сазнало у Боки, Срби у Дубровнику били су спасени. Николајевић је о томе написао: „Глас овај стигне у Котор, гдје су православни Срби много претежиији. Которски Срби поруче Дубровчанима, да не тичу тамошњу браћу, јер ако такну и јаднога, они ни једног католика у животу оставити неће. Но и ова претња разјарене Дубровчане није могла укротити, док им не стигне другиј глас, који у случају обистињена не би имао шале, да се под градом Будвом укрцало у брод десет иљада Црногораца, који долазе Дубровчанима у походе, и да их питају, шта ће они са Србима.“7 Антагонизам између Срба Крајишника и хрватских феудалаца, како духовних тако и световних, трајао је све док је трајало сталешко друштво, али се током времена у нечему мењао и преобличавао. Од посебног је значаја за те њихове односе, и за антагонизам који је рађао геноцидне идеје, став високих војних кругова у Бечу и Грацу, који су увек и изнад свега водили рачуна о државним и династичким интересима, па су стога некад подржавали Крајишнике у борби против хрватских сталежа, а некада сталеже против Крајишника. У сваком случају, високи војни кругови Аустрије својом политиком учинили су много да се односи између Срба Крајишника и хрватских феудалаца антагонизују. Док су односи између хрватског феудалног друштва и Срба Крајишника до усијања били заоштрени, односи између Крајишника православне и католичке вере, по правилу, били су коректни. Посебно је важно нагласити да је повољнији друштвени, па и економски положај Срба Крајишника деловао подстицајно на одређене категорије зависних сељака католичке вере. Под теретом многих давања, они су се бунили са жељом да се у друштвеном погледу изједначе са правима Крајишника. Познати су и случајеви да су у борби против феудалних оптерећења становници католичке и православне вере иступали солидарно. У сваком случају, у време сталешког друштва антагонизам горњих слојева, такозваног хрватског политичког народа, није се пренео на потчињени (обесправљени) део хрватског народа, на широке слојеве тога народа. То 7

Хисторијски архив у Задру, Списи православне далматинске епархије, св. 50, бр. 7.

5

је чињеница од посебног значаја и о њој се мора водити рачуна када се расправља о развоју геноцидне идеје над Србима у Хрватској. У испитивању утицаја прошлог времена и протеклих догађаја на потоња збивања, историчару не могу измаћи из вида и неке аналогије које се тичу друштвеног и политичког развоја хрватског народа и његовог односа према Србима, посебно оним у Далмацији, Хрватској и Славонији, али и у Босни и Херцеговини. Добро је знано да су многи Хабзбурзи, посебно Марија Терезија и Јосиф II, утрошили силну енергију да од вишејезичне, вишенационалне и вишедржавне заједнице, разним реформама, милом и силом, створе велику и јединствену аустријску државу којом би господарили Немци и у којој би сви говорили немачки. Такви покушаји Хабзбурга и Немаца Аустрије наишли су на жестоко противљење свих ненемачких народа. У отпору су предњачили добро организовани и национално свесни Мађари. Супротстављајући се Хабзбурзима и Немцима Аустрије, Мађари су створили читав покрет са јасним државним и националнополитичким идејама. Одупирући се германизацији и борећи се против утапања Угарске у јединствену немачку царевину, Мађари су истакли као главни циљ своје државне и националне политике изграђивање велике и етнички јединствене мађарске државе, која би се протезала од Карпата до Јадрана. Тако се догодило да је оно што су смерали да постигну Хабзбурзи и Немци Аустрије испровоцирало мађарски покрет, који је у оквирима Угарске имао исте циљеве какви су били они у оквирима Монархије, само што су први били подређени интересима Немаца и германизације а други интересима Мађара и мађаризације. Пишући о немачким — односно мађарским настојањима, желим да нагласим да је реч о процесима који дуго трају. Они се протежу на читава два века, па и када формално нестају са политичке сцене — њихове идеје остају и пресађују се, на један или други начин, у нове политичке токове. Ово је нужно нагласити стога што процес насилне германизације није окончан тиме што је дошло до, по методама и циљевима, сличне насилне мађаризације. Као што су Мађари устали против германизације, тако су се Хрвати успротивили мађаризацији. Оличен у Илирском покрету, који је својом суштином сав био подређен хрватским политичким и националним интересима, хрватски отпор окончан је поразом мађарске Револуције 1848/49. године. Међутим, ланац започет насилном германизацијом, а потом мађаризацијом, од почетка шездесетих година XIX века, наставио се насилном хрватизацијом Срба, која, с повременим успонима и падовима, траје до наших дана.

ДРЖАВНО И ИСТОРИЈСКО ПРАВО ХРВАТСКЕ – ОСНОВ СУКОБА СА СРБИМА Државно и историјско право Хрватске је једно од значајнијих питања и у ранијој прошлости и у савременим збивањима, које је веома утицало и још увек снажно утиче на међусобне односе Срба и Хрвата. Због недовољно проучених хрватско-српских односа, због погрешног и тенденциозног приказивања тих односа, који су и после Првог и након Другог светског рата улепшавани и дотеривани према дневнополитичким потребама, питање државног и историјског права Хрватске, које је у основи свих хрватских и српских неспоразума, сукоба, геноцидних страдања Срба, па и рата до којег је дошло између њих 1991. године, није приказано на научно веродостојан начин. Како се без бољег познавања овог питања, бар у границама у којима је оно везано за битисање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, не може научно објективно проценити и разумети ни прошлост ни садашњост српско-хрватских односа, покушаћу у што краћим потезима да га осветлим. 6

Читава историја Хрвата у државним оквирима Угарске (од 1102. г.) и Аустрије (од 1527. г.) прожета је непрестаним расправама о државноправном статусу Хрватске. Циљ тих расправа био је да се истакне и докаже да је Хрватска, и у државним оквирима Угарске и Аустрије, сачувала своју самосталност, да се утапањем у нове државе није изгубила њена државна посебност. Што је у политичкој пракси, у животу, хрватска државност била мања и ужа, то је у расправама које су водили Хрвати она све више истицана и доказивана. Столећима водећи папиролошку државноправну борбу против Мађара, Хрвати су постали истински експерти у тој области. Чак и када је њихова државност била сведена на танке нити, па и када су те нити биле покидане, када је Хрватска постала обична покрајина Угарске, хрватски политичари су задивљујућом упорношћу истицали да треба разликовати стварно од правног стања. Свим силама трудили су се да докажу, што је било тешко и немогуће доказати, да у правном погледу никада није дошло до дисконтинуитета хрватске државности. Захваљујући тим и таквим вековима вођеним расправама са Мађарима, хрватска историја и политика дубоко су прожете државним правом и историцизмом. То оптерећење није нестало ни када се Хрватска издвојила из Аустро-Угарске и када се нашла у саставу прве и друге Југославије. Уочљиво је да њени политички челници и данас, као да време стоји, као да се код нас и у свету ништа није променило, оперишу подацима којима су оперисали и њихови претходници из давно прохујалог сталешког — феудалног друштва. Хрватска политика у доба феудализма, оптерећена и до сржи прожета државним правом и историцизмом, имала је у односу на Угарску и Аустрију до Револуције 1848/49. године одбрамбени карактер. После Револуције 1848/49. она није изгубила тај карактер, али је из године у годину све више добијала агресивне и завојевачке особине. У том погледу хрватска политика се у вековној државноправној борби против Угарске, па и Аустрије, поистоветила са мађарском агресивном и завојевачком политиком. Исто онако како су Мађари вековима атаковали на Хрвате, тако су Хрвати, али много безобзирније и суровије, атаковали на Србе. У одбрани „хисторијског права хрватског народа“, која је имала циљ да „оживотвори хрватско државно право“, тј. да образује велику и самосталну хрватску државу, у другој половини XIX века у Хрватској је створена идеологија бескомпромисног, ексклузивног хрватског национализма, који је оштрицу своје нетрпељивости, најчешће и најжешће, од најранијих дана до данас, усмеравао против Срба. Уз то, по узору на мађарску сталешку политику започету с краја XVIII века, изражену у девизи да на тлу Мађарске постоји само један народ — мађарски —, већина хрватских политичара је сматрала, као што и данас сматра, да на територији Хрватске постоји само један „дипломатички“, односно „политички“, или, како би се данас рекло, „конститутивни“ народ, а то је хрватски. Питање „политичког“, тј. „дипломатичког“ народа Хрватске заслужује додатна објашњења стога што су многе несугласице између Хрвата и Срба, не само у ранијим деценијама већ и у савременим збивањима, плод хрватске национално-политичке идеологије која је утемељена на идеји о постојању јединственог хрватског „политичког“ народа. Објашњења су потребна стога што су баш у борби за и против политике утемељене на идеји о хрватском „политичком“, или „дипломатичком“ народу створене разлике у погледима између Срба и Хрвата, које су биле и које су до данас остале тешко премостиве. Због њих је долазило до непрестаног жестоког међусобног сучељавања и рађања нетрпељивости, која је у одређеним хрватским грађанским и малограђанским круговима добила противсрпске геноцидне карактеристике. Многи су и поуздани подаци који недвосмислено потврђују да је до кризе у односима између Хрвата и Срба у Хрватској, уочи слома друге Југославије, дошло због тога што су у тој републици завладале политичке странке и личности којима је на срцу лежала

7

национално-политичка идеологија утемељена на идеји да на хрватској државној територији може да постоји само један, и то хрватски конститутивни народ. У часу када је идеја о хрватском „политичком“ народу, почетком шездесетих година XIX века, у Хрватској стекла знатан број присталица, Имбро Игњатијевић Ткалац, искрени и доследни Југословен, одлучно је устао против ње. Он је увиђао сву њену штетност и деструктивност па је стога писао: „Мисао политичког и народног сједињења свих јужних Славена сасвим је лепа и добра, но основати на застарелим и заплесњивилим хартијама и тобож историчким измишљотинама претензију народа хрватског и римске цркве на хегемонију над свим народима јужнословенским — то може бити жеља горућег патриотизма но доказ је толике сујетности и толиког незнања ћуди народа да не само да није могла имати жељеног успеха него је баш раздор између два најнапреднија и најкрепча југословенска народа, међу Хрватима и Србима, повећала и готово у мржњу народну претворила.“ (Курзив — В. К.) Даље је Ткалац поручивао: „Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на 'виртуалним' територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни. Кад би се Срби у данашњој кнежевини уставши на Турке били позвани на Душаново и Лазарево царство и на старе своје хартије и на не знам каква јоште историчка права, јамачно би били остали једна раја турска као што су Бошњаци и Ерцеговци и дан данас.“8 Попут Ткалца и Андрија Торкват Брлић сматрао је не само да је бесмислено већ и опасно Хрвате проглашавати „политичким“ народом а Србе и остале народе у Хрватској лишавати статуса „политичког“ народа. Брлић је, супротно онима који су следили политику Фрање Рачког, бискупа Јосипа Јурја Штросмајера, Антуна Јакића, Анте Старчевића и Еугена Кватерника, тврдио да „Хрвати немају никаквих државних права“, већ да та права, али само на папиру, има Троједна краљевина. „Хрвати (Croatia, natio croatica)“, писао је Брлић, „нема нигде државних правах, као што ни Мађари у Угарској. Хрвати се поведоше за Мађарима и Мађарорсагом, па немајући никаква темеља — наједанпут као Deus eh machina присвојише себи право папира троједне краљевине, конда та права иста немају Срби римске и грчке цркве у троједној краљевини, и конда би био несмисао рећи: државна правах Србах у троједној краљевини! Становници троједне краљевине нису само Хрвати, а ипак сви — исти Ниемци, Мађари, Русини, Клементе — имају државна права троједне краљевине.“ Увиђајући колико је чак и за оно време била реакционарна и по односе два народа опасна политичка мисао Хрвата ослоњена на државно право Хрватске, Брлић је, онима који су је заговарали, поручивао: „Еле ви тјерајућ лисицу изтјерасте вука, јер на наравно право народности и слободе сасвим заборависте, из саме ревности за хисторију не Хрватах него троједне вишеплемене краљевине. Срби троједне краљевине не нападају темељ или ти државно право троједне краљевине, него не даду, да та права Хрвати монополизирају. Или зар Славонија, и у њој Срби, немају право — имаду него Хрватска и у њој Срби? А тко ради измеђ Србах о том да троједна изгуби аутономију? Усијани мозак Јакићев, Рачкога и компаније то ради, а не Срби.“9 Осуда А. Т. Брлића није се свела само на поједине политичке личности и на постојеће странке већ и на лист Pozor, утицајни гласноговорник Штросмајерове

8

I. Ignjatijević Tkalac, Pitanje Austrijsko, kome i kada valja rešiti ga?, Paris, 1866, 77, 78. Национална свеучилишна библиотека у Загребу, Кореспонденција Ивана Филиповића, А. Т. Брлић И. Филиповићу, Брод, 15. III 1863, Р. 3.399. 9

8

Народне странке, који је, по његовој оцени, постао „богумрзак“, јер о свему томе је „хрватомански почео писати“.10 Уз Ткалца и Брлића сврстао се млади Аугуст Шеноа. Иако сарадник Pozora, он није писао „хрватомански“. На питање да ли је народ српски „политички“ народ, Шеноа је одговорио да јесте „јер је тако склопио уговоре с круњеними угарскими краљеви“.11 Ватрени заговорници политике засноване на хрватском државном праву били су свесни да је то право један од главнијих реметилачких чинилаца у односима између Срба и Хрвата. Упркос томе, и баш због тога, они су се чврсто држали тог права, сматрајући да је оно важније од споразума и слоге са Србима. Најуверљивије доказе о томе налазимо у нацрту споразума о заједничким политичким наступима Хрватске пучке сељачке странке и Странке права, тзв. милиноваца. Нацрт је саставио Стјепан Радић и почетком августа 1909. године доставио га Мили Старчевићу. У тачки два нацрта пише: „Обје су странке продахнуте хрватским државним правом и хрватском државноправном идејом, те од ње нимало не попуштају нити за вољу иначе потребне и пожељне народне слоге с оним диелом нашега народа, који се и на хрватском државном подручју с разних разлога називље србским именом.“12 Већ из овога што је речено види се да међу Хрватима није било јединственог става према државном праву Хрватске и из њега произашле политичке идеологије, која се тицала институције „политичког“ народа и територијалних претензија. У часу кад су, почетком шездесетих година, образоване политичке странке, могло се уочити да је већина хрватских јавних радника своју политику заснивала на државном праву, а да је само мали број био спреман да у политику угради савременија начела природног и националног права. Сукоб између тих двеју групација, једне конзервативне и реакционарне, друге напредне и савремене, трајао је дуго и водио се до наших дана, до распада друге Југославије. Од снаге једних — односно других — зависио је и положај Срба у Хрватској. Конзервативнији и реакционарнији део хрватског друштва никад није хтео добровољно да призна Србе у Хрватској за „политички“ народ. Чинио је то само када је био присиљен, стицајем политичких и других околности. Напреднији део хрватског друштва, који је успео да се еманципује од сталешке политике и од феудалног државног права, прихватао је Србе као равноправне националне и политичке партнере. Према томе, од победе једних — односно других друштвених снага — зависио је и положај Срба у Хрватској и однос који је владао између Срба и Хрвата. Није случајно то што је конзервативно и реакционарно друштво у Хрватској дуго имало и што је очувало превагу над њеним напредним грађанским круговима. После Револуције 1848/49. године, када је срушен феудални систем, Хрватска је током читаве друге половине XIX и почетком XX века у друштвеном и политичком погледу сачувала полуфеудални карактер. Бивши феудалци, посебно богате великашке велепоседничке породице, добрим делом страног порекла, и даље су својим капиталом, моћним везама и угледом, играле значајну улогу. Захваљујући томе многи принципи, који су важили у сталешком друштву, били су на снази и у новом грађанском периоду. Само тиме може се објаснити да је државно и историјско право Хрватске било полазна основа у програмима свих хрватских грађанских политичких партија, све до почетка XX века. Столећима живећи по регулативима тога права, у хрватском друштву однеговано је осећање које се дубоко усекло у свест већине мислећих Хрвата. То осећање, које их је скроз прожело, и данас преовлађује њиховом свешћу, па стога код већине Хрвата који 10

Исто. A. Šenoa, Srbi i Hrvati IV, Pozor, 1861, 234. 12 Bogdan Krizman, Korespondencija Stjepana Radića 1885–1918, knj. 1, Zagreb, 1972, 471. 11

9

се баве политиком државно и историјско право чине полазну основу сваке њихове јавне активности. Ако су хрватску политичку мисао утемељену на државном и историјском праву још у XIX веку напреднији и далековидији савременици, оцењивали као реакционарну и по односе Срба и Хрвата штетну и разорну, онда је разумљиво да та мисао данас не може добити повољније оцене. Напротив, реч је о једном рецидиву феудалног друштва, који је по својој природи супротан свим грађанско-демократским схватањима. Зато што се и савремена хрватска политика битно не разликује од оне из друге половине XIX и почетка XX века, јер је сва ослоњена на државно и историјско право Хрватске и на установу „политичког“ народа, она није могла бити другачија него што јесте: недемократска, ексклузивно хрватска и ригидна антисрпска. Суштина хрватскосрпских односа, како у прошлости тако и данас, не може се схватити ако се не уочи чињеница да је хрватска политика била и да је и данас проткана рецидивима феудалног (сталешког) друштва и његовим назорима о држави, нацији, међунационалним односима, грађанским правима и слободама. Један од важнијих рецидива, који је изузетно неповољно и штетно деловао на односе Хрвата и Срба, и служио као квасац за подстицање све новијих и све жешћих сукобљавања, а нарастао је до неприкривених геноцидних противсрпских иступа, јесте установа „политичког“, или „дипломатичког“ народа. Када је Револуцијом 1848/49. године срушен феудализам, чиме су феудалци изгубили многе прерогативе које су дотле имали, дошло је до садржајних промена које су се тицале „политичког“ народа. Раније, у сталешком друштву, „политички“ народ чинили су, што је већ речено, само феудалци. Сада, у грађанском систему, сви Хрвати и сви становници Хрватске, без обзира на националну припадност, чинили су хрватски „политички“ народ. По том принципу Срби у Хрватској били су део хрватског „политичког“ народа. Њима су признавана сва грађанска права, али им није призната националполитичка индивидуалност, односно конститутивност. Она је, напротив, свуда чак и грубо порицана. Неколиким примерима показаћу како су врло истакнути хрватски политичари и научници третирали Србе у Хрватској, Славонији и Далмацији, како су сматрали да су сви становници тзв. Троједне краљевине Хрвати, без обзира на њихову етничку припадност, већ самим тим и због тога што су рођени на територији Хрватске, Славоније и Далмације. Убрзо после Револуције 1848/49. године пуковник Јосип Мароичић, заповедник Треће огулинске регименте, каснији генерал и тајни саветник, написао је 19. марта 1850. да у Хрватској постоји само једно „словенско племе“, а то је хрватско. Оно има две вере, један језик и исте обичаје и законе. У Војној крајини и Провинцијалу, по Мароичићу, Срба нема, јер ту живе само Хрвати.13 Дон Миховил Павлиновић, познати хрватски првак правашког опредељења из Далмације, записао је: „У Хрватској, био тко вјере које хтио, звао се именом којим волио, свак се рађа Хрват.“14 Вјекослав Клаић, угледни хрватски историчар и професор Свеучилишта у Загребу, у листу Vienac 1893. године, при тобожњем научном објашњењу шта значи име Хрват а шта Србин, написао је „да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрват, а племенско Срби, тј. Срби су species хрватског genusa. Сваки 13

Писмо Ј. Мароичића владики Евгенију Јовановићу, 19. III 1850, Василије Ђ. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској и Славонији (1848-1914), књ. 1, Београд, 1995, 51-53. 14 Mihovil Pavlinović, Hrvatski razgovori, Zadar, 1877, 231. У књизи Misao hrvatska i misao srbska u Dalmaciji od godine 1848. do godine 1882., на 23 страни, Павлиновић је написао: „Хрватска мисао у Далмацији, ко што у Бановини, јест: цјелокупна, самостална, слободна отаџбина, на темељу права, природнога и просвјетнога. Цјелокупна Хрватска у државној заједници аустро-угарској, има, уз било коју домаћу разлику у вјери и у имену, један једини политички народ, једну једину политичку индивидуалност.“

10

Србин је Хрват, али Хрват није Србин“.15 Франо Супило, знаменити хрватски политичар, у свом правашком листу Crvena Hrvatska, који је излазио у Дубровнику, 1895. године истакао је: „Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим земљама (тј. у Хрватској, Славонији и Далмацији — В. К.] Срба нема. Они који се у Бановини [тј. у Хрватској и Славонији — В. К.] и Далмацији Србима називају нијесу Срби него православни Хрвати.“16 Могла би се сачинити читава антологија сличних становишта и изјава, али ово је, засад, довољно као илустрација порицања српске националне и политичке индивидуалности у Хрватској, Славонији и Далмацији. Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологије и из ње проистеклог права, хрватско грађанско друштво држало се, у оквирима своје државе, истих принципа којих су се држале мађарске владе у оквирима Угарске у послеапсолутистичком (након 1860. г.), а нарочито у дуалистичком периоду (после 1867. г.). По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, чинили су део хрватског „политичког“ народа, без обзира на националну, па и верску припадност. Ако се у овом тренутку присетимо начела које је владало у феудалном друштву: чија земља онога и вера, онда, имајући у виду принципе који су у грађанском друштву важили за нацију у Угарској и Хрватској, можемо закључити да је стари феудално-религиозни принцип само преобличен па је гласио: чија земља онога и нација. У складу са оваквим геслом, када је склопљена Угарско-хрватска нагодба 1868. године, у члану 59. речено је „да су краљевине Хрватска и Славонија политички народ“.17 Тиме је, заправо, извршена идентификација земље са народом, јер ако је земља хрватска и народ је морао бити хрватски. Према овом принципу, који је уграђен и у Закон о нагодби, у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског „политичког народа“ и у политичком погледу били су Хрвати. Да би се ова политичка фикција — да у Хрватској нема Срба — и у пракси остварила, предузимане су многе административно-политичке и културно-просветне мере. Са тим задатком и са таквим намерама у појединим статистичким приказима Срби нису исказивани по националној припадности, што је, рецимо, био случај са неупоредиво малобројнијим Циганима и Јеврејима. Срби су исказивани по религиозној припадности, као Хрвати грчко-источне вере.18 Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког“ народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име је систематски изостављано, где год се могло и кад год се

15

Vjekoslav Klaić, Hrvati i Srbi, Vienac, 1893, sv. 2, 25. Frano Supilo, Glasovi o slozi. Politički spisi, Zagreb, 1970, 190, 191. 17 Ivan Bojničić, Zakoni o ugarsko-hrvatskoj nagodbi, Zagreb, 1907, 30. 18 У каталогу Prve izložbe dalmatinsko-hrvatsko-slavonske каже се да становници читаве Троједнице „јесу по народности готово сами Хрвати који обсежу 95 постотках од укупнога пучанства“ а да једна четвртина отпада на „грчко-несједињено вјероизповедање“. (J. Šidak – M. Gross – I. Karaman – D. Šepić, Povijest hrvatskog naroda g. 1860–1914, Zagreb, 1968, 34). У Statističkom pregledu Trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, који је издат у спомен Прве хрватске учитељске скупштине, о Србима није било ни помена. У Прегледу је речено да у Троједници има 2,5 милиона Хрвата, од којих 500.000 православних Хрвата. (Извештај са прве хрватске учитељске скупштине, Панчевац, 1871, 67, 69, 75). Поводом изостављања Срба из каталога Prve izložbe dalmatinsko-hrvatsko-slavonske, Светозар Милетић, политички првак Срба из Угарске, у Сабору Хрватске 1866. је рекао: „Не може се [...] тајити, да је неугодно дирнуло народ србски, кад су поводом изложбе, спомињали се свиколики народи, који су дошли, Ниемци, Мађари, Цигани, али о Србих ништа; из тога се породили немили појави у сриемској жупанији, јер је сјеме раздора пало на увриеђено чувство народа србског.“ (Dnevnik sabora trojedne kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije 1865–1867, Zagreb, 1867, 163). 16

11

могло изоставити.19 Тако је, на пример, Српска православна црква редовно називана „грчко-источном“ и „грчко-несједињеном“. У одређеним круговима, посебно у правашкој и франко-фуртимашкој штампи, Срби никада нису називани својим националним именом, већ разним погрдним, као што су: Власи, Цигани, грчкоисточњаци, Скипетари (тј. Шиптари), Бизантинци, дотепенци, накот, накот влашки, накот вјере православне, такозвани Срби, они који себе крсте Србима, они који се сију гдје им мјесто није и слично. Анте Старчевић називао их је: „блатни скоти“, „гнусна ропска створења“, „накот зрео за сјекиру“, „продане мешине“, „псета аустријска“, „псета пустјена с вериге“, „смеће“ итд. Језик је ретко, само изузетно, имао придев српски: хрватско-српски, хрватски или српски. По правилу он је избегаван, па је називан: хрватски, народни, наш језик, хрватско-славонски-далматински и југословенски.20 Из истих разлога, ради стварања јединственог хрватског „политичког“ народа и етнички чисте Хрватске, читав школски систем је од 1874. био у служби хрватизације. Ћирилица као српско писмо, на разне начине, често и брутално, била је потискивана и избацивана из употребе.21 Српска застава и српски грб, као национални симболи, били су забрањивани. Др М. Грба, одличан познавалац прилика у Хрватској, написао је да је у тој земљи владала парола да су Срби православни Хрвати, „а ако они неће то да буду, треба их ипак таквима сматрати“. Даље је истакао, „у хрватској је интелигенцији владала такова ментална дисциплина да се Хрват који би признавао Србе сматрао издајицом. Публицистички се морално мрцварење Српства вршило са жилавошћу која би заслужила дивљење, да је служила бољој намери“.22 Због оваквог односа према Србима Јагић је 15. јуна 1882. написао Ф. Рачком: „[...] у Загребу рећ би да има сада јако много људи који би само хтјели да се сви зову Хрвати. Као да је то најпрече како се тко зове [...].“23 Колико је српско име било непожељно, илустрације ради навешћу речи познатог хрватског музиколога и композитора, Фрање Кухача, упућене једном пријатељу 30. октобра 1879. Кухач је, између осталог, написао: „Уз то јоште прилажем њеколико мојих композиција: шест сборова и 'србско оро' за четири гласовира. Изволите их којему пјевачкому друштву предати. Име 'србско' нека Вас не женира, можете на програм ставити и народно оро.“24 (Курзив — В. К.) Добро је познато да је свугде у свету, где је долазило до масовне деструкције имена неке нације, то био знак за физички напад на ту нацију, да је то било јавно жигосање и упирање прстом на оне који су сметали и које је, нимало бираним средствима, требало одстранити из средине у којој су били непожељни. Деструкција српског имена у Хрватској увек је била праћена непрестаним јавним истицањем да су Срби издајници, да су реметилачки чинилац хрватског друштва и хрватске политике, да су „народна неприлика“,25 да су хајдучки и разбојнички народ, да су византијски препредени и лукави и да је „Српство опасно по својим мислима и по свом расном 19

На основу полемике коју је А. Т. Брлић водио с Позором и Народним новинама Људевита Гаја, види се да је Штросмајеров лист још 1860. године у Брлићевим чланцима, које је писао за Позор, свугде и систематски брисао име Србин и преиначавао га у Хрват. Брлић је стога тврдио да је Pozor себи ставио у задатак да докаже „да је хрватска народност једино могућа у троједној краљевини“ (А. Т. Брлић, Србски дневник, 1863, 95). 20 В. Крестић, О називу језика у прошлости Хрватске, Зборник о Србима у Хрватској 2, Београд, 1991, 225-258. 21 О томе види поглавље: Просветна политика за време бана Мажуранића у књизи В. Крестића, Историја Срба у Хрватској и Славонији, Београд, 1991, 197-264. 22 Др М. Грба, Централистичка управа у Хрватској и Славонији, Нови живот IV, 132, 133. 23 Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота, II део, Београд, 1934, 106. 24 Архив САНУ у Београду, Заоставштина Виктора Новака, бр. 14.474, несређена грађа. 25 То је написао Стјепан Радић. Види лист Dom од 13. XI 1908, бр. 46, 2.

12

саставу“, јер у њему је „крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврат“.26 Овако су ружени и сатанизовани Срби у прошлости, а тако, и још горе, сатанизују их и данас, под хадезеовском влашћу др Фрање Туђмана. Репортер и уредник Хрватске телевизије, Јерко Томић, у емисији „Куда српска хорда прође“, емитованој 20. августа 1996, о Србима је рекао „да су нељуди којима није помогло ни светосавље, да су трговци свињама, четничка гамад, да су гори од стоке, србадија прљаве шапе, сотонски добошари, да су цивилизација ражња и ракијетине, крезуби монструми, прљаве шубаре, јад и беда, ђубрад, србочетнички вампири, људско зло, хорде, створови, болест, губа, неславни Јовани, бијесне разуларене четничке звери, тепих нацизма, да су у Хрватску дошли пре сто година, да су били слизани са Турцима, да су потаманили Јевреје и пре доласка хитлероваца у Београд!“27 Ако се једна средина, у овом случају хрватска, систематски, смишљено и у дужем периоду напаја оваквим и сличним оценама, онда је природно да она, тешко индоктринисана, лако дође до закључка да по сваку цену Србе треба уништити. Уз сва потискивања, брисања и непризнавања српског имена, српске политичке индивидуалности и српских симбола, Срби су, као грађани, уживали пуну равноправност. Али зато што нису били признати као „дипломатички“ народ, што су сматрани саставним делом хрватског „политичког“ народа, били су незадовољни, па су не само оштро осуђивали хрватску политику већ су јој се, где год су налазили да је то потребно, отворено и супротстављали. Политика непризнавања Срба у Хрватској испољавана је у разним видовима, а из ње су се, према казивању Светозара Милетића, српског политичког првака из Угарске, изродиле немиле појаве, „јер је сјеме раздора пало на увриеђено чувство народа србског“. Срби су, да би обезбедили свој опстанак у Хрватској, да би се очували као нација, већ средином шездесетих година XIX века тражили да се донесе закон о политичкој равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупанијама, срезовима и општинама, у којима су Срби имали већину, у званичној употреби буде ћирилица; да Срби у свима органима власти буду заступљени у сразмерном броју; да свој надзор над српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имају право на сразмерну државну помоћ „за сва заведења“ која имају и Хрвати.28 Држећи се принципа Јохана Каспара Блунчлија (Bluntschli), швајцарског теоретичара државног права, „да је народ велик колико и држава“, што је значило да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, Штросмајеров лист Pozor, орган најјаче хрватске Народне странке, одбацио је све захтеве Срба у Хрватској. Дописник Pozora који је лансирао Блунчлијеву идеју „да је народ велики колико и држава“, чак је злослутно запретио Србима, ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности, да ће их Хрвати „из запада гонити идејом народног јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ [...]“, разуме се хрватски.29 У складу са оваквим тежњама и претњама, Pozor осуђивао сва настојања Срба за очување националне посебности. По изјави др Лазара Томановића, познатог српског новинара, политичара и правника, датој 1879. године „данас највећи гријех међу 26

L. V. Südland, Južnoslavensko pitanje, prikaz cjelokupnog pitanja, Zagreb, 1943, 306. М. Предраговић, Повампирени — екран, Новости, 22. VIII 1996. 28 Srbski zahtjevi u trojednoj kraljevini, Pozor, 1866, 106. 29 Slavenska plemena — posebni narodi?!, Pozor, 1866, 161. 27

13

Хрватима“ чине они Срби који неће да се одрекну свог српског имена.30 Када су Срби јавно испољавали страх од асимилације и хрватизације, Pozor је то оцењивао као „плод правог бизантинизма“.31 За јединство хрватског и српског народа Штросмајерова Народна странка залагала се само под условом да се српство неминовно утопи у хрватство. Да би се то што лакше и брже постигло, Pozor је дизао глас против оснивања било каквих посебних српских установа и друштава у Хрватској. У том погледу карактеристичан је случај оснивања друштва Уједињене омладине српске у Загребу под именом „Звезда“. Кад је почетком 1867. то друштво било основано, Народна странка се готово увредила. Тим поводом Pozor је писао: „Да се таква друштва оснивају у Пешти, Бечу, Монакову, и у обће in partibus infidelium, сасвим је наравски, ондје се састају младићи у страном свиету, па се сјећају свога народа. Да се тако Срби, ма и из Србије рођени — а некамоли православни Хрвати — у Загребу ћуте као у страном, то нисмо знали, тому се не надасмо.“32 По овоме се види да Pozor и странка чије је интересе заступао нису признавали Србе у Хрватској. Они су стварно порицали њихову националну индивидуалност, па их управо стога нису називали Србима, већ „православним Хрватима“. Са намером да онемогуће ширење српске националне свести у Хрватској а да свим средствима развијају хрватска национална осећања, народњаци су покушали да стану на пут оснивању било каквих посебних српских установа, друштава и организација. Ваља се присетити да су и хрватски комунисти, под разним изговорима који много подсећају на писање Pozora из 1867. године, после Другог светског рата пригушили све српске националне установе, које су изникле у рату 1943–1945. године. По укидању Српског културног друштва „Просвјета“, 23. маја 1980, Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Хрватске дала је објашњење на основу којег се прихвата, као сасвим природно и оправдано, „да наше народности“, тј. националне мањине у Хрватској, „самостално развијају установе и клубове“, али да „није оправдано да такве институције отварају припадници народа и то било где у Југославији, а посебно не Срби у Хрватској или Хрвати у Хрватској“. (Курзив — В. К.) Није нужно посебно истицати да је Србима то право ускраћено само зато да би се уклониле све препреке које су стајале на путу њихове што брже асимилације и хрватизације. Изванредан пример колико су српско име и српска политичка индивидуалност у Хрватској порицани, може да пружи расправа у Сабору Хрватске, вођена почетком 1866, када је Јован Суботић, познати српски писац, правник, политичар и новинар, затражио да се у адреси Сабора, која је намењена владару, израз „наш народ“ замени и да гласи „хрватско-српски народ“. Суботићев предлог подржало је неколико посланика Срба, међу којима: Светозар Милетић, Стеван Николајевић, Михаило Полит-Десанчић и Светозар Кушевић. Сви они бранили су становиште потпуне политичке индивидуалности хрватског и српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији. Међутим, њихов захтев и њихови ставови наишли су на оштро противљење, жигосање и оптуживање од стране угледних посланика Хрвата. Против тог предлога, изјаснили су се: Иван Перковац, Антун Јакић, Јосип Враницани, Матија Мразовић и барон Драгојло Кушлан. Срби који су се залагали за измену адресе осумњичени су за сејање раздора, за смутњу, провокацију, разбијање Сабора, кочење напретка, злоупотребу хрватског стрпљења, ширење раскола у народу који је један, а они од њега хоће да начине два. Хрватски посланици сматрали су да би усвајање Суботићевог предлога нанело највећу неправду „имену хрватском“, да Срби својим именом воде „управо агресивну политику 30

Др Л. Томановић, Народном листу, Застава, 1879, 7. Исто. 32 Društvo srpske omladine u Zagrebu, Pozor, 1867, 40. 31

14

да у Троједној краљевини намеравају да освајају земљиште, да покушавају да изврше србизацију Хрватске, коју је започео Вук Караџић“.33 Држећи се државноправне доктрине да је Хрватска земља Хрвата, и идентификујући земљу са народом, сви посланици Хрвати из редова Штросмајерове Народне странке сматрали су да у Троједној краљевини постоји само један, и то хрватски политички народ. У складу са тим они су Србе из Троједнице третирали као део хрватског политичког народа, а не као посебан дипломатички, односно конститутивни народ. Баш зато су се жестоко одупирали Суботићевом предлогу, не желећи са Србима да деле државни суверенитет и да, макар и посредно, уношењем српског имена у саборску адресу, Србима признају политичку индивидуалност. Најрезолутнији став у том смислу изнео је барон Драгојло Кушлан. Он је, између осталог, рекао: „Ову државу нашу, која се напрама владаоцу, напрама осталом дипломатичком свиету називље изкључиво хрватском, нити се другачије назвати може, ми никаквој слози за љубав с никим на свиету диелити не можемо. Зато нека тога браћа Србљи од нас и неишту, јер тиме ишту нашу смрт [...]“34 (Курзив — В. К.) Због непопустљивости већине посланика Хрвата, посебно оних из редова Народне странке, коју су предводили Штросмајер и Рачки, Суботићев предлог је, приликом гласања, одбачен, па је израз „наш народ“, како је стајало у нацрту адресе, остао у њеној завршној верзији. Читав случај у Сабору Хрватске из јануара 1866. године, везан за адресу, био је жалостан signum temporis, који је наговештавао мукотрпан развој односа између Срба и Хрвата, али и југословенске мисли и заједничког живота у југословенској држави. Историци, који су се бавили овим временом и овим проблемима, нису били на нивоу својих професионалних и научних обавеза. Уместо да су разобличавали зло, они су га прећуткивали, па и улепшавали. Тиме су зло потхрањивали у уверењу да науци неће много штетити, а да ће политици и југословенској мисли користити. Време је показало да су од таквог њиховог понашања пострадали и наука и политика, и народ и држава. Глорификовано је југословенство Штросмајеровог типа, које и није било југословенство, већ хрватство и великохрватство, завијено у југословенску обланду. Држава створена на темељима апокрифног југословенства није могла бити стабилна, ни дугог века. Заснована на погрешним идеолошким основама, од часа кад је створена била је осуђена на пропаст. О установи тзв. политичког народа заслужује да буде поменуто и становиште Светозара Марковића, младог и луцидног српског политичара социјалистичког опредељења. Марковић је боље од многих потоњих па и савремених српских историчара и политичара уочио да та установа, и у Угарској и у Хрватској, има задатак да од вишенационалне Угарске и исте такве Хрватске створи у националном погледу хомогену и јединствену како Угарску, тако и Хрватску. Без околишења написао је да мађарски политичари, Деак, Етвеш и Андраши, имају циљ и желе „да створе 'велику Угарску', у којој 6и био један политички народ — мађарски“.35 Уочавајући исте тежње и код Хрвата, Марковић је забележио: „Хрвати већ давно говоре и раде да оснују 'Велику Хрватску' под заштитом Пеште и Беча, у коју би ушли још и неки делови Турске царевине.“36

33 Dnevnik sabora trojedne kraljevine Dalmacije, Hrvatske i Slavonije godine 1865–1867, Zagreb, 1867, 164, 165, 167. 34 Исто, 167. 35 „Велика Србија“ (Намењено Уједињеној српској омладини), Светозар Марковић, Целокупна дела, књ. I, Београд, 1987, 183. 36 Крагујевац, 8. јануара, Светозар Марковић, Сабрани списи, књ. IV, Београд, 1965, 106.

15

Политику Мађара и Хрвата он је оценио као освајачку и насилничку. „Загребачка господа“, по његовом виђењу, „хоће да на рачун српске народности шире своју народност.“37 Марковићу није измакло из вида, што је многима измицало, па још и данас измиче, да је Штросмајерова Народна странка великохрватска и да је Хрватима циљ да по сваку цену дођу до своје државе. Ради тог циља, нагласио је Марковић, Хрвати би жртвовали све, и „окружну и општинску слободу“ и „сва напредњачка начела“, „а нема сумње да би [...] још много даље жртве учинили цезаризму кад би им помогао да, нпр. задобију Босну и Крајину у хрватску државу, као што су заиста [у том смислу — В. К.] и водили преговоре 1868. г.“38 Незадовољан политиком хрватске Народне странке уочи ревизије Хрватскоугарске нагодбе 1873. г. и њеном спремношћу да ради освајања власти „свом снагом“ помаже тадашњу мађарску владу, Марковић је наслутио да је на помолу историјски заокрет, разлаз и сукоб Хрвата са Србима не само са подручја Хрватске већ и читаве Аустро-Угарске. Непогрешиво је проценио да су Штросмајерови партијски следбеници, окупљени око листа Obzor, спремни на издају Срба, дојучерашњих савезника у борби против те исте мађарске владе, коју су сада хтели „свом снагом“ да помажу. Чувајући се оштрих речи и пренаглих закључака, Марковић је, и поред све опрезности и тактичности, политику хрватске Народне странке оштро осудио. Закључио је да су начела те странке веома лабава, да у погледу морала она не заслужује никакве похвале и да је њено понашање сувише чудновато. Због свега тога објавио је у Раденику јануара 1872. године критички интониран текст под насловом Шепртљарење хрватске Народне странке.39 Велики је пропуст наше историографије што је Марковићеве судове о хрватској политици, посебно о Народној странци, потпуно занемарила. Мислим да нећу погрешити ако устврдим да то није учињено случајно. И то је једна од инвестиција кратковиде српске политике, која је имала задатак да цементира тзв. братство и јединство са Хрватима. Тај цемент, како је време показало, није се добро везао. Занемарујући Марковићево мишљење о хрватском историјском праву, хрватском политичком народу, великохрватским тежњама, лабавим начелима и моралу хрватске политике, који није за похвалу, наша наука у свему је потврдила Марковићева схватања, али је закаснила у тим потврдама читавих стотину година. Марковићеве оцене о великој Србији, великосрпској политици и великосрпским тежњама свима су добро познате и у свакој прилици су експлоатисане како у науци, тако и у политици. Утолико је занимљивије да су његова виђења хрватске политике била потиснута, запостављена и заборављена. Последице тог свесног и смишљеног заборава, који је политички мотивисан, огромне су и трагичне. То је још један очевидан доказ да они који не поштују музу Клио и њена начела, који нису спремни да извлаче поуке из прошлости, кад-тад морају бити кажњени. Баш зато што су желели да у Хрватској и Славонији виде само један, и то хрватски „политички“ народ, што Србима у Хрватској нису признавали националну индивидуалност, што су сматрали да у Хрватској нема Срба, јер они чине само део хрватског „дипломатичког“ народа, Штросмајерови народњаци, каснији обзораши, мање доследни од праваша у негирању Срба, ипак нису хтели у званичном називу језика да употребе придев српски. Да се по називу службеног језика не би видело да у Хрватској има Срба, да се тиме званично и јавно не би нарушила теорија о постојању само једног, и то хрватског „политичког“ народа, народњаци, и каснији обзораши, нису хтели да назову језик хрватско-српски, хрватски или српски, већ су се, из разлога које 37

Вера и наука — и образовање у народном правцу, Исто, 121. Зближење начелних партија, Исто, књ. III, Београд, 1965, 34, 35. 39 Исто, 12-14. 38

16

сам објаснио на другом месту, определили за име југославенски. Радије су пристајали да кажу и језик народни и наш језик, само да не употребе реч српски.40 Без намере да повезујем став народњака и обзораша према Србима са политиком Хрватске дворске канцеларије, којој је Мажуранић стајао на челу, када је већ реч о језику, занимљиво је чути једну оцену Ватрослава Јагића. У писму познатом српском књижевнику и уреднику Летописа Матице српске, Антонију Хаџићу, писаном 1864. године, Јагић између осталог каже: „Ево Вам шаљем четврти и последњи свезак Књижевника, па Вас молим, ако ли икако доликује тенденцији вашега вриеднога часописа, да га споменете, али уједно неби сгорега било, да кажете, како ни мало недоликује хрватској канцеларији, што се мјесто других важнијих ствари толико брине за свој застарјели правопис, којега више нитко неупотребљује осим двојице или тројице, дапаче да је управо гриешно, што се приети оним људима, који се жртвују за ствар, која смијера на корист и просвјету народа, пак хоће и изван школе да наметне другим оно, што се зна, да неваља ништа, дапаче што циепа и неслогу прави између Хрвата и Срба.“41 (Курзив — В. К.) Познати хрватски политичар из Далмације, Михо Клаић, који је будно пратио и добро познавао хрватску политику и односе између Хрвата и Срба у Бановини, поводом расправа вођених у Далматинском сабору о називу језика, о томе да ли ће се он звати само хрватски или хрватско-српски, оштро је осудио загребачки лист Obzor стога што је његов уредник Динко Политео пружио отворену подршку хрватским политичарима из Далмације који су, у складу са политиком заснованом на хрватском државном праву и теоријом о постојању хрватског „политичког“ народа, порицали националну индивидуалност Срба у Далмацији. У писму писаном у Задру 7. априла 1892. године, а упућеном познатом политичару Шими Мацури, М. Клаић је између осталог писао: „Пишем вам за потужити се на држање „Обзора“ према ономе што се у нашем сабору догодило при задњем заседању. „Обзор“ се одлучно ставља на страну Бјанкина42, а осуђује нас, јер смо гласовали за исправак Пуљеза.43 Најпрво је опазит да исти предлог Бјанкина био је неумјестан и неоправдан, пошто му је он дао оно знаменовање у своме дугоме говору. То није било него нападање и нијекање Срба. И ми иза тога морали смо гласовати за Пуљеза ако нисмо хтјели још јаче распирити мржњу међу једнокрвном браћом и показати се правим варварима пред изображеним свиетом. А „Обзор“ да нас осуди, зове у помоћ државно право и неке теорије о политичкоме народу, и разлике међу народом и народности, које у наше главе не улазе. Ипак је „Обзор“ досад словио као заговаратељ слоге међу Србима и Хрватима и зато је од праваша често нападнут,“ Завршавајући писмо, а имајући у виду држање обзораша према Србима и њихово заговарање теорије о хрватском „политичком“ народу, Клаић је, у име групе посланика на Далматинском сабору, која се није саглашавала са политиком праваша и обзораша, написао: ,При оваквом држању „Обзора“ према нама, заиста не знамо која је разлика међу правашима и обзорашима.“44 (Курзив — В. К.) Кад је један хрватски политичар таквог угледа какав је имао Клаић, и тих знања о хрватској политици и њеним токовима каквим је он располагао могао питати каква је разлика између праваша и обзораша у ставу према Србима и теорији о хрватском „политичком“ народу, онда није потребно наводити и друге, иначе бројне доказе о томе да су све хрватске грађанско-политичке опозиционе странке, свака на свој начин, са 40

О томе види више у чланку В. Крестића О називу језика у прошлости Хрватске, 225-258. Рукописно одељење Матице српске, бр. 1.339. 42 Односи се на Лурја Бјанкинија. 43 Реч је о др Антуну Пуљезију, политичком прваку Срба у Далмацији. 44 Национална свеучилишна библиотека у Загребу, P. 6.491 b. 41

17

мање или више одлучности и доследности, све до почетка политике новог курса, порицале националну индивидуалност Срба у Хрватској и залагале се за практично оживотворење идеје о хрватском „политичком“ народу. Другим речима, читава друга половина XIX века, а нарочито последњих 25 година тога столећа, у знаку су непрестаних борби између Хрвата и Срба, борби које су се, у крајњим консеквенцама, сводиле на питање успеха или неуспеха хрватске грађанске опозиционе политике, тј. на питање нестанка или опстанка српске националне и политичке посебности у Троједној краљевини. За време владе бана Ивана Мажуранића дошло је до правог бруталног обрачуна са Србима из Пакраца и других места, који нису крили своја национална осећања, који су симпатисали покрет Уједињене омладине српске, сарађивали у новосадској Застави, образовали друштво за сакупљање прилога том листу, у Пакрацу основали Задругу Срба занатлија, пригодним приликама користили српски грб и српску заставу, а у Српској учитељској школи у Пакрацу као наставни предмет имали српски језик.45 Бан Иван Мажуранић оценио је да су свим тим активностима ширене идеје српства, чиме су унети мржња и раздор „између католичкога и грчко-источнога житељства“. Мажуранић је, уз то, дошао до закључка да су Срби поменутим делима ишли на то „да се србскому елементу прибави нека, с државно-правног гледишта неоправдана премоћ и политичка превага у Хрватској и Славонији“. Да се све то не би десило, осумњичени из Пакраца, Карловца, Осијека и Дарувара су похапшени, а они који су били запослени отпуштени су из службе без права запослења на државној територији Хрватске и Славоније.46 Мажуранићева противсрпска акција јасно је наговестила правце којима ће се кретати хрватска политика ослоњена на хрватско државно и историјско право и на установу „политичког“ народа. Врло брзо испоставило се да је и само српско име у Хрватској представљало „политички преступ“, да је све што је српско требало искорењивати да би се створила етнички чиста, верски јединствена — католичка — велика хрватска држава. Какво расположење је владало према Србима код Хрвата који су следили политику хрватског државног и историјског права савршено показује Politička povijest hrvatskoga naroda др Пера Гавранића. У њој он бележи да „данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима. Та је мржња додуше незгодна, али је врло разумљива. Тежња хрватска и тежња српска не бори се додуше оружјем у руци, јер такве нам борбе не би дозволили наши садашњи господари, али за то борба итекако обстоји, и то подмукла, потајна, гадна борба једне ексистенције против друге, једног појединца против другога, без починка, без краја и конца. Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији.“47 (Курзив — В. К.) Историјски догађаји који су се збили од 1941. до 1945. и од 1991. до 1993. у свему су потврдили оцене П. Гавранића изречене 1895. године. Оба пута када су Хрвати стекли „своје независне државице“, дошло је, како је Гавранић и предвидео, до крвавог пира у којем су жртве били Срби. Мржња против њих испољена је тада на најбруталнији начин, али са јасним циљем: да се створи етнички чиста и што већа хрватска држава. Сведочанство о нетрпељивости према Србима налазимо и у писму Драгутина Јагића из 1901, у којем он, поводом сахране краља Милана Обреновића у манастиру 45

В. Крестић, Историји Срби у Хрватској и Славонији, одељак: Акције против Срба и затварање Српске учитељске школе у Пакрацу, 229-250. 46 Исто. 47 P. Gavranić, Politička povjest hrvatskog naroda od početka do danas, Zagreb, 1895, 325, 326.

18

Крушедол, пише: „Да је на наше било, ми би били Милана дали мртва 'пер шуб' експедирати још даље од Биограда, јер и мртви Срби још нам чине у Хрватској сметњу и свађу.“48 О тој за здрав разум несхватљивој мржњи, која је овладала знатним делом хрватског друштва у другој половини XIX века, изрекла је свој суд и добронамерна и хумана Мис Аделина Паулина Ирби, која, као странкиња, није имала никаквих разлога да прави разлику између православних и католика. Поводом масовног затварања Срба у Пакрацу, Карловцу, Осијеку, Дарувару и другим местима Хрватске и Славоније, до којег је дошло у време устанка у Босни и Херцеговини (1875–1878), Мис Ирби је написала: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима опет противу Срба.“49 Највећи сејачи мржње, они који су је уобличили у државне, националне и политичке програме, који су јој дали особине борбе између различитих раса, Еуген Кватерник и Анте Старчевић, у хрватском друштву прихваћени су као највећи патриоти и родољуби. Тим чином раздор између Хрвата и Срба дубоко је усађен у њихова бића, јер док су једни спремни да славе и следе поменуте корифеје, други с разлогом од њих зазиру, јер осећају тешке последице њиховог погубног деловања. Када све што је речено имамо у виду, онда је јасно да је национална интеграција Хрвата, после Револуције 1848/49. године, кренула у супротном смеру од оног којим је пошао Илирски покрет. Наиме, њихови национално интеграциони процеси добили су све карактеристике великохрватске политике, и то како они у оквирима правашког, тако и они у оквирима покрета који се развијао под југословенским именом. Сва утемељена на хрватском државном и историјском праву, великохрватска политика нужно је морала доћи у сукоб са српском и великосрпском политиком у многим питањима. Тако се догодило да су се супротности и сукоби између Хрвата и Срба, настали због непремостивих разлика у ставу око хрватског „политичког“ народа, умножавали а међусобни односи до усијања заоштравали.

ОТПОР ХРВАТИЗАЦИЈИ Како су се Срби осећали под снажним хрватским притиском којим се ишло на њихово уништење може само донекле да дочара писмо младог српског учитеља из Загреба, Николе Шумоње, које је написао Миши Димитријевићу 10. фебруара 1883. године. У том писму Шумоња, између осталог, каже: „Нећете ми можда ни веровати, како сам жељан српске речи, српских књига и листова, у којима бих могао наћи оно, што осећам и сам, што ће ми улити вољу за рад у мом будућем животу, што ће ме у многоме поучити, како да се владам и шта да радим у животу за народ, коме сам наумио све своје силе посветити. У средини ове Српству најпротивније струје морам ја да се васпитавам за српског учитеља! Све ми је овде противно; штогод се мисли, мисли се противно, штогод се пише, пише се противно, штогод се говори, говори се противно, противно Српству. Радо бих се уклонио свему томе, али није могуће, само овде ми је егзистенција осигурана. Ја дакле Србин, који се душом и телом хоћу своме народу да посветим као учитељ, морам да слушам придике хрватске! Још да ми није понекад које српске књиге која случајно залута до мене, из које видим да има Срба, да се још могу надати у бољу будућност, да ми тога није, морао бих подлећи напастима, које ми сваки час налећу на име и народност.“50 48

В. Јагић, Спомени мојег живота, II, Београд, 1934, 251. Писмо је написано једном пријатељу у Книну, 31. марта 1878, Владимир Красић, Устанак у Босни од 1875. до 1878. год. Грађа за новију српску историју рата за ослобођење, Нови Сад, 1884, 96, 97. 50 Рукописно одељење Матице српске, 6р. 30.507. 49

19

Срби су врло рано уочили прави смисао хрватске политике и када је реч о хрватизацији и тежњама за стварање велике хрватске државе. О томе уверљиво сведочи писмо великог жупана Сремске жупаније Светозара Кушевића, упућено 11. фебруара 1863. великом жупану Загребачке жупаније Ивану Кукуљевићу Сакцинском. Поводом спора око припадности Срема и одбијања Загребачке жупаније да подржи одлуке српског Благовештенског сабора из 1861. године, којима је Срем имао да буде саставни део Војводине, Кушевић је написао Кукуљевићу: „[...] изјасњења су ваша највеће неповерење прама Загребу пробудила, и крајњу огорченост проти Хрватства произвела, пак сада је једно мнијење да су браћа Хрвати Сербима највећи непријатељи, да их они и због народности и због виере мерзе, и да им они ништ више него и Мађари желе, да они истим начином хоће свисет да удуше и на темељу тому своју славу и силу распростране [...]“ Пошто је упозорио Кукуљевића да Срби, „као равноправан народ са Хервати“, не могу хладнокрвно гледати да им Хрвати негирају егзистенцију и политичко биће, пријатељски му је поручио: „[...] прими Ти ове моје риечи пријатељски и као чисту намиеру да се међусобна наша љубав учврсти а не да се настојава да се та уништава, осим тога ја Те заклињем живим Богом да се настојава да се мержња завладавша избиегне, јер ће од туда наша обћа пропаст потећи, гледајте пак ви тамо попуштајте, јер сте сретније положени, нити попуштавање то вама шкодити може, пак настојте да ватру, која је од Загреба разпирена уталожите, и да се овдие завладавши стра, као да Хорвати оће да Србе униште и католицизам да распростру, иначе ће виеруј ми овладати таква огорченост, којој се крај предвидети неда, а повиестница ће, које си Ти један од највећих неговатељах, горко проклињати онога, који је мого а зло предупредио није [...]“51 (Курзив — В. К.) Та, као и многе друге пријатељске опомене Срба, остале су глас вапијућег, јер онај који је могао, гоњен себичним националним и уским верским интересима, не само да зло није предупредио, већ га је, из године у годину, распаљивао и проширивао. Због силног и тешко подношљивог притиска на Србе, због отворене нетрпељивости према њима, због националног порицања и егзистенцијалног угрожавања,52 виђенији људи су, већ средином седамдесетих година XIX века, били спремни да напусте Хрватску. Тако је, на пример, познати педагог др Војислав Бакић, почетком 1875. одлучио да пређе у Београд. Замолио је Милана Б. Милићевића да му у томе помогне и у Србији му нађе неко место. Тим поводом Милићевић је, 8. јануара 1875, у свом Дневнику забележио: „Овоме се обрадовах од свег срца, јер наша народна настава добива у њему вредна, способна, изучена и пуна духа радника — бар се томе може надати по оном што је он за своје ето младости показао. Немило ми је опет што браћа Хрвати терају тако искључиву политику, да њега тамо не трпе само зато што је Србин. Куд ће несрећа него несрећнима? Куда ће неслога, него међу Србе и Хрвате?“53 Из истих разлога због којих је Бакић одлучио да напусти Хрватску, помишљао је то да учини и др Данило Медаковић, познати историчар и новинар. У писму једном пријатељу, написаном 28. фебруара 1878, Медаковић је забележио: „Лудост, која је тако страшно против Срба овдје [тј. у Хрватској — В. К.] мах отела, досадила ми се тако, да већ и сам премишљам одавдје уклонити се.“54 Док су појединци помишљали да напусте Хрватску, Славонију и Далмацију, а неки их и напуштали, већина национално свесних Срба одлучила је да се супротстави 51

В. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској, књ. 1, 110-114. У писму од 18/30. августа 1880. Светозар Кушевић написао је патријарху Герману Анђелићу: „[...] ја сам спрам свију евентуалитета равнодушан, јер како Хрвати Србству денегирају и existentiu и народност, не тушира ме шта ће се с њима збити.“ (В. Крестић, Грађа о Србима у Хрватској, књ. 1, 366). 53 Дневник М. Б. Милићевића, Архив САНУ у Београду, бр. 9.327. 54 Ђорђе Поповић, Др Данило Медаковић, Отаџбина, књ. IX, бр. 36, 613. 52

20

великохрватским насртајима, да пружи отпор бруталном похрваћивању и устане у одбрану српског имена и српске националне посебности. О тој и таквој одлуци уверљиве доказе налазимо у писму групе Срба из Книна, упућеном 2. августа 1879. године др Ловру Монтију, искреном борцу за слогу и јединство Срба и Хрвата, у чије часне намере уопште нису сумњали. Група Книњана је написала: „Одмах при почетку народне борбе Срби далматински, а међу њима и ми, ступисмо под онда тек развијену народну заставу у потпуној нади да ћемо под њом извојевати оно што нам је туђин силом отео, не правећи разлике између српства и хрватства; оно што је сваком народу најдраже и што му припада по праву божјем и људском тј. признавање језика, народности и имена српског уз језик, народност и име хрватско, а за побједу ове идеје ни ми, ни уопће далматински Срби не жалисмо принијети све могуће жртве правом надајући се да ћемо од њих и плодове уживати; али на жалост рећи морамо, у нади се нашој преварисмо, јер она иста браћа, међу коју Ви не спадате, са којима заједно непријатеље, иако сасвим непобиједисмо, ослободисмо, лудо ваљда мислећи да од нас више потребе не имаду, почеше и у Далмацији и онамо преко Велебита у ужем и ширем смислу србску народност, српско име, српски језик занијекати, и нас свуда па и у такозваним народним гласилима,55 мјесто српском браћом, православном браћом називати, и тијем нашу српску народност, језик и име вријеђати, тако да ми сами себи морамо рећи, кад је сад овако, како би било сутра, кад би се у дјело привело сједињење Далмације с Хрватском. Овако поступљење браће наше према нас ставља нас у нужни положај да озбиљно морамо почети мислити шта радимо и гледати шта се около нас ради, те стати на браник нашијех светијех права са свима средствима, које нам допуштају границе постојећих државних закона, и настојати да се опасност отклони, или да јој барем ми сами саучесници не будемо. Вама, у коме имадемо потпуно повјерење као што ћемо данашњим гласовањем потврдити, препоручујемо да сав Ваш уплив уложите да се странка народна пречисти и из ње отклони оно што братску слогу између Срба и Хрвата спријечава, те да опет дође онај темељ, на коме се је почело дизати у почетку њезиноме, да је Србину слободно бити Србином, као и Хрвату Хрватом, да у јавним списима, а особито у јавним гласилима, уз име и језик хрватски спомиње се и име и језик српски, да таким поступањем у будућности једни од других не имаду узрока зазирати, него да један другога потпомаже и пружи руку братске слоге, без које неће бити среће у будућности ни једнима ни другима.“56 Принуђени да се бране од хрватских асимилационих насртаја, Срби из Далмације одлучили су да покрену посебан лист, да се одвоје од тамошње Народне странке и да оснују своју посебну партију. У првом броју новопокренутог Српског гласа, који се појавио у Задру 14. јануара 1880, између осталог је речено: „Кад се у нас уставном слободом стао будити политички живот, скочили су Срби једнодушно на одбрану народнијех правица; нијесу жалили жртве никакве, да туђој самовољи одоле и народни значај подигну. Ухватив се с браћом Хрватима у једно коло, склопише српско-хрватску заједницу на жалост опћијех противника, а на узор својој браћи Словенима. Онда се српско родољубље у звијезде ковало и било је мјеста српској народности у Далмацији. Устрајном борбом стекао је наш народ уважења и дође час, да је могао — и ако не потпуно, а оно барем дјеломично — уживати плодове својијех трудова. И баш тада почела се порицати важност Српству и приповиједати да нема у Далмацији Срба, или да се једино, као гости, претрпјети могу. 55

Односи се на Narodni list, главни орган Народне странке из Далмације. Изјава попа Петра Петрановића, Александра Катића и Симе Поповића, штампана под насловом Izjava popa Petranovića Plavanjskoga i njegovih križara, Narodni list, 2. VIII 1879, бр. 60. 56

21

Тихо и обзирно, али промишљенијем и из далека основанијем планом почело се поткопавати под српску народност. Увиђајући, да таке основе носе њима у првом реду погибао, али и потоње и опћој нашој домовини, а с друге штујући сврху свега слогу и узајамност, Срби су се пред изазивањем уклањали. Да раздор не би помео све успјехе, него да се народно дјело доврши, они су се ограничавали да нападаје јавнијем протестима одбију, а приватнијем изјавама наговоре народне прваке, не би ли раздор у самом зачетку затрли. Ми смо били сношљиви у тврдој нади, да ће свијет помести мрачне планове, да ће се слога између браће поновити, и очекивали смо да се обистине гласови — пусти на жалост — о новом слободоумном и независном органу, који је имао прије свега гојити узајамност српско-хрватску, што је била жеља многијех родољуба, а особито наше поносне омладине. Ако се наше жеље не испунише, криви нијесмо, и савјест нас тјеши, да смо учинили, што нам је родољубиво срце казивало. Не постигосмо, да се српска народност призна и да се подигне застава српско-хрватске заједнице; али бар окористили смо се, што смо се боље упознали и што су се појмови прилично разбистрили. У врло неугодном положају налазећи се, Срби су од скоро принуђени били да самостално дјеловати стану. И баш том приликом казало нам се, да Срба у Далмацији има, дакако али са државног и народног гледишта да нема народности српске, да има вјерскијех или генетичкијех Срба, али не у смислу политичко-народном. Ове несношљиве, управ турске теорије државне, — по којијема нама је само слободно називати се како хоћемо, — могло би просто истакнути свијету, као срамоту деветнајестог вијека и порицање темељнијех закона наше царевине. Али кад промислимо: како се исте теорије проповиједају и заступају, како се књигом и новином кроз неуки пук провлаче, видимо да у њима има опасности за наш народ, коју и свакако уклањати имамо. Прама очитом нападању, попустљивост с наше стране не би се данас могла оправдати, него би се тешко сагријешили о своју народност, кад би скрштенијех руку гледали, како се на Приморју српско име нијече. Дужност нам је, дакле, устати на одбрану тог дичног имена и наше народности, у чему најпрече успјети можемо нашијем органом, кога ево покрећемо. Први дакле и поглавити задатак нашега листа има бити одбијање нападаја и одбрана Српства у опће, а особито на Приморју, има бити буђење и његовање српске свијести, да нашој народности у Далмацији стечемо народне и политичке важности, — и све то у законскијем границама. Темељни закони наше царевине дају свакој народности у држави једнака права, свакој народности јамче непорециво право на уздржање и његовање своје народности. Нека је и нама просто на закониту основу стати, и с ње бранити права наше народности и за њезин се развитак старати.“57 Сви политички програми Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, који су настали после 1880. године, имали су у својим одредбама задатак да штите српско име, српску националну и политичку индивидуалност. У програму Српске самосталне странке из 1882. наглашено је да ће заступници те странке радити „пре свега на томе: да се законодавним путем призна име српско као равноправно са хрватским“.58 У програму Српског самосталног клуба из 1883. истакнуто је да ће Срби радити на томе „да се народу нашем законом призна име српско, да му се нетакнутом очува народноцрквена аутономија“ и да се призна „равноправност ћирилице с латиницом“.59 Јуна 1887. бирачи Српске самосталне странке одлучили су да траже, „према начелу 57

Програм Српске странке на Приморју, В. Крестић, Р. Љушић, Програми и статути српских политичких странака до 1918. 'године, Београд, 1991, 95-100. 58 Програм Самосталне српске странке, Исто, 119. 59 Програм Српског самосталног клуба, Исто, 149.

22

равноправности признање српске народности у троједној краљевини, да се сваком унутрашњем закону или другом важном службеном чину, где је реч о народу троједне краљевине или о његовом језику назива тај народ хрватским и српским, а језик његов хрватским или српским“.60 Политички програм Српске радикалне странке, донет у Окучанима септембра 1903, залагао се за потпуну равноправност и једнакост српског народа са народом хрватским. Та странка одлучила је да се бори „да се законитим путем отклоне све препреке, које потиру равноправност, и да се призна право српског народа као народа на автономију његове српске православне цркве, школе и фондова“. Уз то, радикали су тражили „да се у сваком земаљском закону и сваком другом службеном акту употреби назив: 'хрватски и српски народ', 'хрватски и српски језик' „. Исто тако захтевали су „да се узакони потпуна равноправност ћирилице са латиницом“.61

МИЛОМ ИЛИ СИЛОМ СРБЕ ТРЕБА ИСКОРЕНИТИ По широко распрострањеном, научно неутемељеном мишљењу Старчевићевих праваша, потоњих франко-фуртимаша и њихових духовних следбеника, Павелићевих усташа, који су се ослањали на хрватско државно и историјско право, Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији настали су на вештачки начин, посредством Српске православне цркве и вере, уз помоћ попова, калуђера и учитеља. Вером неговано и створено Српство је, по том накарадном тврђењу које има јасне великохрватске и асимилационе тежње и циљеве, свесно цепало Хрватство, да би га омело у развоју и оживотворењу националних и државних задатака. Срби у Хрватској су, по виђењу национално искључивих Хрвата, „хрватски ренегати, савезници талијанаша и Маџара“, они су „стафажа туђинства против слободе и уједињења Хрватске“,62 „синови оног клетог племена, које свуда сије мржњу, клање и убојства, које грамзећи за влашћу подло обара пред собом све, умишљајући, да ће тиме застрашити хрватски народ“. Срби су љуте змије „од којих си тек сигуран онда, када им сатреш главу“.63 Стога што Срби у Хрватској и нису Срби, него Хрвати православне вере, што су хрватски отпадници, сарадници хрватских непријатеља, Италијана и Мађара, њих је требало увести у ред, милом или силом натерати их да се одрекну српске а прихвате хрватску државну идеју.64 Ево како је на то питање гледао и како је тај проблем мислио да реши један од најистакнутијих првака Странке права Еуген Кватерник. У писму дон Миховилу Павлиновићу, предводнику хрватске Народне странке из Далмације, написаном у Загребу 22. јуна 1869, Кватерник је, између осталог, забележио: Што је то сербеж? оно инфамно средство, којим се народ наш проти Бога и знаности циепка туђој малицији за вољу у два народа, два логора. — Ми читамо ваш Нар[одни] Лист.65 — Власи би вам у вис од грозе стерчали, да станемо претресивати криви његов правац и дух у многих тачках. Али останимо за сад при сербежу. Ако верујемо у једнога Бога и његову правицу; ако поштујемо знаност; ако держимо, да се праведна ствар кривудањем и лажју несмије бранити, јер тиме показује, да је крива: чему признавати на светој нашој земљи инфамију сербежа? — Што 60

Одлуке бирача Српске самосталне странке у троједници, Исто, 157. Политички програм Српске народне радикалне странке у Угарској и Хрватској и Славонији, Исти, 264. 62 F. Supilo, Politički spisi, članci, govori, pisma, memorandumi, Zagreb, 1970, 239. 63 Hrvatska, 29. VI 1914, 749; Владимир Ћоровић, Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата 1914-1918, Београд, 1989, 30. 64 Исто. 65 Гласило Народне странке у Далмацији, које је почело да излази 1862. године. 61

23

мислите тиме постићи? ублажити Бизантинце? преварити Бизантинце? Њекојим је име херватско горе него ли сотони благословена вода, што се говори? — Ако то мислите, онда Вас сажаљевамо! Онда подкапате самих себе, и доскора ћете опазити, да сте на посве кривом путу? Ми за таква кривудања незнамо; ми знамо, да је пуерилно66 надати се што од њих; ми знамо, да пропадајућој Аустрији то је најстрашнији нож проти нашему народу: стога отворено велимо: само издајица домовине и керви наше, издајице ума т. ј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах свакому народу најмилијих. Код нас у провинц[ијалној] Херватској и Славонији има на 800 хиљадах католиках 129.000 влашади. — Код вас на 420.000 житељах имаде јих нешто преко 80.000; ми се необзиремо, што јих има у граници67 до половине; њих је једва спрам укупности нашега народа једна петина: али ми смо јих овдје чистом народњом политиком тако приредили, да нити писнути се неусуђују; а младост зачимље пристајати уз нас; тако импонира политика отворена, мужевна, чиста. Чему и Ви непоступате овако? Немора ли вас стид облити, када читате у вашем листу 'ми Хервати и Серби'? Шта сте дакле? Зар неувиђате, да остајете свако без народности? Коме је на чело ударен жиг сербства, да би му се видјело то је Серб? Зар неувиђате, да тиме радите у прилог најлукавијим душманом вашим? Али, што је више: разлагајући странке по Далмацији, зар ви не признајете, да уз бирократичку — немачко-италску —, 'узање опет неке потајне тежње подпирене становитим агентима' бивствују. Дао Бог, да се ја варао, али се бојим, да те тежње јесу сербеж; бар си ја немогу уобразити, што би могло друго бити. Ако се дакле неварам, ако су те тежње 'сербске'; што добивате ви тим улагивањем источњаком, признавајућ се уз лаж сербства њима за вољу? Нерадите ли јим паче у прилог? Стога, ја управо Бога просим, да се змије за времена одкрију, те сербством вам загрозиле; онда ћете бар увидити, да сте узалуд шарали, па ћете се јих отрести једним ударом, као и ми, недержећи бар не-брата за брата! — Херватство, уперв се на запад, само је кадро одољети барбарству сербежа; али у ту је сверху треба имати правац, имати стално начело. Али шарање је смерт! — Споразумите се дакле с вашим Љубићем68 те мотрите, па се нећете преварити [...]“ „[…] То су вам по прилици разлози, који нас нукају нити за слово неодступити од досадањега правца 'Херватова'.69 Слог и начин писања промијенити ће се сам од себе, чим ми одстранимо тим средством нечисте раднике. Па ћете видјети, да не од Драве до мора, него од салцбуртирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске! [...].“70 Из овога што је утемељивач Странке права поверио Миховилу Павлиновићу види се да су Срби, самим тим што су постојали, што су били Срби а не Хрвати, што су живели на тлу Хрватске, проглашени за оне који цепају јединствени хрватски народ, и то због туђих интереса. Ни по коју цену Кватерник није био спреман да призна да на хрватској државној територији има и неког другог народа осим хрватског. Упркос томе што су Срби својим претежним делом, и то не само у оквирима Аустро-Угарске већ и ван њених граница, у то време, као и касније, сматрали да је Хабзбуршка монархија 66

Детињасто. Односи се на Војну крајину. 68 Кажимир Љубић, свештеник, блиски сарадник М. Павлиновића. 69 Лист групе праваша, излазио у Загребу 1868–1869. године. 70 Palavršić Ante, Zelić Benedikta, Korespondencija Mihovila Pavlinovića, Split, 1962, 121-122. 67

24

њихов највећи и најопаснији противник, Кватерник их је, сасвим неосновано и злобно, оптужио да су „најоштрији нож“ у њеним рукама, који је уперен против Хрвата. Врло је важно нагласити да је правашки првак такву оцену о Србима дао у тренутку када су они свим силама и где год их је било, заједно са најпрогресивнијим присталицама хрватског грађанства из редова Народне странке, радили на рушењу дуалистичког система, на обарању унионистичког бана Левина Рауха и поништавању неравноправних и понижавајућих одредаба Хрватско-угарске нагодбе. Премда су Срби тада стајали на бранику хрватских државних, националних и политичких интереса, Кватерник их је прогласио за издајнике, не зато што су били издајници, већ стога што су били Срби, а не Хрвати, што су били православни, а не католици. Свакако треба имати у виду чињеницу да је Србима у Хрватској издаја подметнута у тренутку њихове највеће лојалности, патриотизма и домољубља, у часу када су високом политичком свешћу предњачили у тешкој опозиционој борби против Аустро-Угарске и система који је она наметнула Хрватској. Једном исконструисана, оптужба о тобожњој издаји хрватских интереса биће стално потезана против Срба. Биће то жиг који ће им се бескрупулозно утискивати са дубоко промишљеним циљем. Тим жигом Србима је требало наметнути обавезу да се непрестано, у свакој прилици и при свакој делатности и активности, исказују и доказују да су лојални грађани Хрватске, да су патриоти, а не издајници. Требало им је наметнути обавезу да мање мисле о својим српским, а више о хрватским националним интересима, јер у противном, жиг издајства не би могли избећи. Тим жигом требало им је створити комплексе, њима их оптеретити и тако их слабити и присиљавати на вечно доказивање и потврђивање. Социјално-психолошка и политиколошка истраживања би, без сумње, показала да то непрестано и смишљено жигосање није остало без резултата, да је међу Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији, истина у мањем броју и претежно у интелектуалном слоју, створило тип послушника, који су у преревносном доказивању своје исправности, по осећањима и менталитету, постали већи Хрвати од самих Хрвата. Оне који су се усуђивали да признају да у Хрватској, осим Хрвата, има и Срба, идеолог Странке права оштро је осуђивао и због чврстог уверења да су у тешкој заблуди, да раде о глави Хрватској и Хрватима, сматрао их је вишеструким издајицама, издајицама домовине, народних светиња, здравог разума и науке. Својим писмом о Србима, које је упутио Павлиновићу, Кватерник је себе и своје истомишљенике представио као заговорнике чврсте руке. Он се похвалио Павлиновићу да су Срби у Хрватској „чистом народњом политиком“ доведени у такву ситуацију „да нити писнути се неусуђују“. Тиме је сугерисао Павлиновићу да се и у Далмацији према Србима поведе слична политика. Он није прикривао ничим оправдану и болесну мржњу према Србима, који су за њега бизантинци, источњаци, барбари и небраћа. Упркос томе што их је тако силно и страсно мрзео и презирао, свим силама желео је и залагао се за то да буду Хрвати. Онима који на то нису пристајали, који су се осећали Србима, а таква је била огромна већина, Кватерник је отворено запретио физичким уништењем. Тиме је, заправо, међу грађанским политичарима Хрватске он постао један од првих заговорника геноцида над српским народом у Троједној краљевини. Он је посејао то морбидно семе, које су, потом, када њега није било, прихватили, развејавали и неговали, али и плодове жњели франковци, усташе и Туђманови хадезеовци. Да је то Кватерниково опако семе бачено на тло које је обећавало урод, сам се похвалио кад је написао да „младост зачимље пристајати уз нас“. Творац и идеолог праваша открио је свом пријатељу Павлиновићу и прави смисао политике за коју се залагао, политике која је подразумевала уништење „накота вере“ православне. Циљ те политике, како је истакао Кватерник, био је да се „не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније“ развије застава „чисте,

25

неоскверњене Херватске“. Другачије речено, правашки идеолог залагао се за велику, етнички и верски (католички) чисту хрватску државу. Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Анте Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће терпети, да та сужањска пасмина [реч је о Србима — В. К.] оскверњује свету земљу Хервата.“71 Да је Кватерниково и Старчевићево схватање о Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији скроз прожело хрватску политику, да је постало преовлађујуће у хрватском друштву, може се потврдити многим доказима. Навешћу само неке, ради илустрације. Какве је назоре имао дон Миховил Павлиновић исте те 1869. године када му је Кватерник давао савете о томе како да се у Далмацији опходе са Србима и припадницима „накот вере“, тј. са православнима, види се из његовог исказа датог бискупу Штросмајеру. У писму од 31. августа 1869. Павлиновић је саопштио: „Рукопис што је уз ову књигу каст ће Вам за моју миса', која се даде свести на ове двие точке: Хрват и католик. За ту идеју ја полажем моје срце, мој труд, мој живот. За све остало ја недам ни пребијене паре.“72 Уских погледа, искључиви Хрват и фанатични католик, не само да за остале нације и вере није давао „ни пребијене паре“, него је био њихов жестоки мрзитељ и противник. Када је написао књигу Хрватски разговори, Нико Велики Пуцић скренуо је на њу пажњу Валтазару Богишићу овим речима: „Страшно дјело, прави libello incediario73 проти српству, толико да је ц. кр. влада купила читаву едицију труда овега Катуна Далматинскога. Ах прети, прети, прети! [...]“74 Угледни хрватски политичар Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. У вези са тим је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, до тога најпошбељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбирају, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације 'нема Срба!' са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак“.75 (Курзив — В. К.) Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је писао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани“ Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати“.76 На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем“, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је такво што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у 71

Ante Starčević, Nekolike uspomene, Djela, knj. III, znanstvenopolitičke rasprave, Zagreb, 1894, 373. Писмо у препису види у рукописној заоставштини В. Новака, Архив САНУ, Београд, бр. 14.474, несређено. 73 Запаљива књига. 74 Писмо од 24. XII 1878, Исто. 75 F. Supilo, Politika u Hrvatskoj, Zagreb, 1953, 124, 125. 76 Mirjana Gross, Vladavina hrvatsko-srpske koalicije 1906–1907, Beograd, 1960, 146. 72

26

други [...]“77 Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике. Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно, „а најсмјешнији је и данас још врло погибељан назив србски“. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима“ па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, [Курзив — В. К.] када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе“.78 Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени Јосипа Мишкатовића, драчје,79 које Хрвати „из своје башће морају почупати“.80 Убедљиве доказе о томе да је један део хрватског друштва, још у оквирима Аустро-Угарске, дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио је за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на Хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. Са тим у вези он је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити [...] А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога — непоћудни — па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања! (Курзив — В. К.) Само тако се је могло догодити, да су у јесен године 1902. усред Загреба и усред биела дана разлупани дућани србских трговаца.“81 Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време анексионе кризе и загребачког велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На последњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу [...] Устројила се наиме 'Хрватска народна легија' тј. оружана чета 'за обрану хрватске домовине' [...] Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе 'жедне хрватске крви', или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв [...]“82 (Курзив — В. К.) Легија коју помиње Радић састављена је од добровољаца, присталица Франкове странке права. Она је основана 1908. са задатком да се супротстави добровољачким одредима из Србије, али и да се физички обрачуна са Србима и Хрватима 77

Хрватски сабор, Браник, 1907, 13. Гајо Радунић, Оживотворење — поглед на наш политички положај, Сплит, 1911, 29-31. 79 Трње, трњак. 80 Писмо Ј. Мишкатовића М. Павлиновићу, Загреб, 14. VIII 1876, Palavršić–Zelić, Korespondencija M. Pavlinovića, 245. 81 Dom, 22. VIII 1908, бр. 34, 2. 82 Dom, 20. XI 1908, бр. 47, 2. 78

27

југословенског опредељења из Коалиције и других политичких странака. Према Србима у Хрватској Раух је имао одрешене руке. Цар Фрања Јосиф је пред њим отворено испољио љутњу на Хрватско-српску коалицију, посебно на Србе, који су, по његовом уверењу, у Коалицији играли одлучујућу улогу. По сведочењу Исидора Кршњавиа, који је био одлично обавештен јер је и сам учествовао у свим овим догађајима као значајан чинилац, да Срба у Хрватској и Славонији није било око 700.000, Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити.83 Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведочи о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба. Вишедеценијске припреме за обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији до рата 1914. Када је те године у сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша у сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!“84 У једном излагању из 1917. године Радић је, индиректно, признао да су Срби у Хрватској и те како били угрожени само зато што су се изјашњавали да су Срби. Износећи у Сабору своје виђење о томе како ће изгледати нова Хрватска, која ће изнићи из рата, Радић је, између осталог, казао „да неће више Србину у Хрватској пасти ни једна влас с главе, ако буде и сто пута на дан говорио, да је Србин […]“85 Кад се каже да неће више, јасно је да је дотле, и те како, Србин у Хрватској могао да страда, и да је страдао, само зато што је био Србин и што није хтео да постане православни Хрват. А православни Хрват морао је постати зато што је живео у Хрватској домовини. Ту, у хрватској домовини, по схватању Радића, и свих хрватских политичара који су програме градили на хрватском државном праву, „мора да влада само хрватска државна идеја“. Она је, по оцени Радића, „чисти нацијонализам у подпуном складу с државним правом“.86 Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари друге половине XIX и почетка XX века намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале усташе и како га је решио др Ф. Туђман, онда је јасно да у свему постоји нераскидива логична и органска веза; јасно је и то да је хрватска политичка мисао била и да је до данас остала дубоко прожета идејом геноцида. Као докази о томе могу да послуже изјаве и писање др Мила Будака, Павелићевог министра за богоштовље и наставу. У Katoličkom listu од 29. јуна 1941. Будак је написао: „Што се тиче Срба који овдје живе, то нису Срби него дотепенци с Истока које су као торбоноше и остале слугане довели Турци. Они су сједињени само са православном црквом, а ми нијесмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знаду да је наша лозинка: 'Или се поклони или се уклони.“ (Курзив — В. К.) Такав начин решавања српског питања садржан је и у познатој Будаковој изјави, која гласи: „Једну трећину Срба ћемо поклати, једну трећину протерати а једну преверити“ (тј. покатоличити — В. К.); (Курзив — В. К.) 83

I. Kršnjavi, Zapisci, iza kulisa hrvatske, politike, knj. 2, Zagreb, 1986, 537. В. Ћоровић, Црна књига, 27, 28. 85 S. Radić, Temelji za budućnost Hrvatske i ciele Evrope, Zagreb, 1917. 86 Исто. 84

28

Исто тако брутално отворен у исказима шта ће усташе учинити са Србима био је др Иво Губерина, свештеник и усташа. Он је 1943. написао: „Становити елементи у Хрватској, који су за вриеме Југославије имали задаћу расточити државни и народни организам Хрватске; онеспособити је за живот, а особито за ону улогу, коју је Провидност намиенила и након пада Југославије остали су у хрватском организму, а да се ни за једно слово у својим протухрватским тежњама нису измјенили. Природно је право хрватске државе и хрватског народа лиечити свој организам од тога отрова. Усташки се покрет дао на тај посао; употребљава средства, којим се служи сваки лиечник при лиечењу организма. Гдје је потребно прави потребне операције. Усташки би покрет најволио, да се ови хетерогени и сада непријатељски елементи тихо и слободно асимилирају или да се тај отров удаљи из организма (пресели у матицу земљу). Али ако такови елементи не ће да се асимилирају, већ хоће остати у организму као некакова 'пета колона' за растварање организма или што је још горе, улазе у оружани сукоб, као што се догађа с четничко-комунистичким бандама, тада по свим начелима католичке моралке, они су нападачи, а Држава Хрватска има право, да и мачем уништи те нападаче [...]“87 (Курзив – В. К.) Када су усташе већ увелико одмакле са етничким чишћењем (исељавањем, протеривањем и физичким уништавањем Срба), када је само из Славоније било протерано 65.000 Срба, чије куће и имања су запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је тим поводом, 25. фебруара 1942, у Сабору Хрватске изјавио: „Чим је хрватска државна влада дошла прва јој је дужност била да тај елеменат [тј. Србе — В. К.] који је против свих природних закона и против воље хрватског народа насељен у те крајеве, да тај елеменат врати натраг одакле је дошао. Хрватска државна влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.“88 Ова изјава, дата у Сабору Хрватске, јасно, без околишења, разоткрива да је циљ хрватске и усташке политике да Хрватска по сваку цену мора остати без Срба. Мало је познато да су и комунистичке власти Хрватске, непосредно по свршетку рата 1945. године, више одмагале него што су помагале повратак Срба-избеглица из Хрватске, Славоније и Далмације, који су се спасли усташког ножа. Тадашње федералне власти Хрватске биле су задовољне тиме што се број Срба у Хрватској осетно смањио. Оне су нерадо предузимале присилне мере за истеривање усташких породица из српских кућа и са српских имања. Због тога је Министарство колонизације Демократске федеративне Југославије у више наврата током 1945. године захтевало од Председништва народне владе Хрватске и њених надлежних министарстава да са своје стране упозоре „подручне органе власти на правилно и брижно поступање са повратницима“, припадницима српског народа, „који се из Србије враћају у своју ужу домовину Хрватску […]“89 Да велика и етнички чиста Хрватска држава заокупља пажњу и данашњих властодржаца Хрватске, како је било и у претходних сто и више година, навешћу неколико доказа. Проф. др Славен Летица, потоњи саветник председника Туђмана, објавио је 12. септембра 1989. године у листу Danas текст под насловом Asimilacija hrvatskih Srba. Тим чланком Летица је покушао да, тобоже научно, да образложење о неминовности асимилације Срба у Хрватској. Уз то, он се вратио идеји „хрватског политичког народа“, тврдећи да се Срби у Хрватској могу опредељивати за два пута. Могу бити, како је написао, „органски део“ српског етничког народа, или „дио хрватског политичког народа“. Овим писањем Летица је Србима понудио оно што им је 87

Dr Ivo Guberina, Ustaštvo i katolicizam, Posebni otisak iz „Hrvatske Smotre“ бр. 7-10 за г. 1943, 7, 8. Јован Пејин, Колонизација Хрвата на српској земљи у Срему, Славонији и Барањи, Сремска Митровица, 1997, 24. 89 Др Богдан Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948, Београд, 1997, 160, 161. 88

29

упорно и на силу наметано током читаве друге половине XIX века, све до 1905. године, до стварања Хрватско-српске коалиције, а од франковаца и после тога. Понудио им је пут одрицања од своје националне припадности како би постали део „хрватског политичког“, тј. „конститутивног народа“. Понудио им је оно што Срби у Хрватској никада у прошлости нису могли ни хтели да прихвате, јер су били свесни да им је нуђен пут националног и политичког затирања. Све до 1918. Срби су се том путу жестоко опирали и због тога су водили бескомпромисну борбу, чврсто уверени да је то борба за опстанак. Политика коју је понудио Летица проузроковала је у оквирима АустроУгарске племенски раскол између Хрвата и Срба, јер је чинила окосницу свих сучељавања између двеју нација. Летица је понудио политичка решења, чија су изворишта у хрватском државном и историјском праву. Та решења су, својевремено, у XIX веку, владајући кругови Мађарске покушавали да наметну Хрватима, као и Србима, а ови су се томе, да би се спасли мађаризације, жестоко одупирали. Решење која је понудио један од угледнијих чланова Туђманове Хрватске демократске заједнице своде се на добро познату формулу: једна држава, један народ, један језик. Како је та формула била актуелна у време аустријске, аустро-угарске и павелићевске ендехазијске власти, очигледно је да данашњи хрватски политичари своје узоре налазе у временима која су прохујала. Како је др Фрањо Туђман намеравао да створи одавно сањану, велику, етнички чисту и католичку хрватску државу, изјаснио се на једном међународном скупу, на којем је присуствовао и Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике „World Affairs“ у Сан Франциску. Приликом промоције аутобиографске књиге бившег амбасадора САД у Југославији, Ворена Цимермана, Фишер је изјавио: „Моје искуство није тако свеже као Вореново и углавном потиче од службовања у Бугарској. Међутим, две ситуације које сам доживео биле су драстично упозорење да је стање и бившој Југославији много компликованије него што се то мени чинило. Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман и који је том приликом истакао да кад он буде постао — не ако буде постао — председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви. Тада ми је било јасно да постоји политичка мржња која кад-тад мора изаћи на видело.“90 (Курзив — В. К.) После овакве изјаве Фрање Туђмана, која је монструозна, морам подсетити читаоце на већ поменуто писање др Пера Гавранића из 1895. где он каже: „[...] данас за циело нема нигде у Европи међу разнојезичним народима веће мржње, него што овдје у нас обстоји међу истојезичним Хрватима и Србима [...]“ И даље, „Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би за циело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији“. Чим су Хрвати добили независну државицу и чим је Туђман постао председник, крвави рат, који је испланирао још пре но што је постао шеф државе, био је известан, утолико пре што Хрвати не само да нису имали разлога од било кога да се боје, већ су на сурови обрачун, на који су се у сваком погледу дуго припремали, са разних страна из иностранства били и подстрекавани. По оценама добро обавештених посматрача из саме Хрватске, циљ рата није био, како се јавно говорило, угушивање тзв. србо-четничке побуне, већ стварање давно сањане етнички чисте државе. Ево шта о томе пише хрватска новинарка Јелена Ловрић: „Етнички чиста држава с државног се врха декларира као жељени идеал. Шеф се државе у Книну пред постројеном војском и упаљеним камерама јавно хвали како су остварени 'повијесни резултати' — 'вратили смо Звонимиров град у крило мајке 90

Јасмина Бојић, Националисти се кувају у сопственом сосу, Наша борба 4-5. I 1997.

30

домовине Хрватске и то онакав чист какав је био у Звонимирово доба'. Тако је ослобођење Книна добило нову димензију. Више није ријеч о ослобађању од српске побуне, него о чишћењу Срба. Том је поруком била прожета цијела книнска свечаност, па отпада утјеха да се иначе видно врло узрујаном предсједнику отела, ето, неконтролирана изјава. Главни инспектор Хрватске војске, генерал Анте Готовина, рекао је, на примјер, да је 'Олуја' значила окончање вишестољетне окупације Хрватске. А Драго Крпина, Туђманов савјетник за ослобођене крајеве, називајући 'Олују' побједом свих побједа, узвикује да је Хрватска ослободила просторе који су били под окупацијом не пет година него цијело једно стољеће.“91 (Курзив — В. К.) Чак да овакве изјаве и нису јавно изречене, исход војних операција, познатих под називом „Бљесак“ и „Олуја“, после којих је Хрватска етнички темељно очишћена, недвосмислено показују циљ с којим је Хрватска, не бирајући средства, одлучила да разбије Југославију. Сада, када је створена давно жељена етнички чиста држава, Туђман и његови сарадници успешно се опиру повратку Срба у своје домове и на своја имања. У томе уживају благонаклоност појединих великих сила и Ватикана, који су им и помогли у акцији етничког чишћења. Демонизација Срба се наставља у већ познатом стилу. Погрдна имена пљуште са свих страна. Претња да су врбе за Србе, не изостају. Великохрватски апетити су порасли. Босна је и даље у жижи хрватског интересовања. Као и много пута раније, Србима се скреће пажња да ће спас наћи једино ако препливају Дрину.92 Хрватска политика, у односу на Србе, у свему је остала каква је била у време праваша, франко-фуртимаша и усташа. Она је задојена мржњом коју мало ко обуздава. Ничим неспутана, са више страна подстицана, она представља опасност за читав регион, али и за Хрвате, у чијој средини је однегована.

НЕПРЕСУШНИ ИЗВОРИ СУКОБА Осим хрватског државног и историјског права, који су били извор непрестаних жестоких неспоразума и сукоба, било је и других око којих су се Срби и Хрвати сучељавали. Једно од таквих, због којег је долазило до јавних расправа, неспоразума и сукоба током читаве друге половине XIX века, било је питање односа према Аустрији и Аустро-Угарској. Историјски развој Срба и Хрвата пресудно је утицао на њихова опредељења према Хабзбуршкој монархији и њеној улози при остваривању националноослободилачких планова. Сходно историјском развоју, већина Срба у Хрватској, попут оних у Србији, јужној Угарској, Босни и Херцеговини, била је против Монархије и њеног уплитања у њихове националноослободилачке планове. Томе насупрот, већина Хрвата била је за Монархију. Читаву националнополитичку будућност Срби су градили на темељу борбе против Аустрије и Аустро-Угарске, док су Хрвати сву политику заснивали на сарадњи са њом и у ишчекивању њене помоћи. Да је ово што се тиче става већине Хрвата према Монархији тачно, може се доказати многим документима. Овом приликом навешћу само одломке из два Штросмајерова писма, која то недвосмислено потврђују. Оба писма бискуп је писао Фрањи Рачком. У првом, од 11. децембра 1885, дакле, непосредно после српско-бугарског рата, Штросмајер између осталог пише: „Хвала Богу, да су Бугари надвладали. У њиховој ствари надвладало је поштење, кршћански закон и чиста славјанска ствар, у српској ствари побијено је непоштење скрајно, неморалност и мржња мађарска прот Славјанству. Побједе бугарске су и наше побједе [...] Ја сам прије, него сам добио од Вас одговор, писао нунцију.93 Главна моја мисао је да би скрајно вријеме било, да династија и монархија 91

Jelena Lovrić, Kandidata za žutu zvijezdu uvijek se nađe, Novosti 11. VIII 1996. Види, на пример, Hrvatski vjesnik од 10/20. VIII 1997, бр. 43. 93 Нунциј у Бечу, којем је бискуп писао, био је тада Серафин Ванутели. 92

31

прогледа. Догађаји на Балкану силно опомињу једну и другу, да Хрватску исцијеле, ојачају, подигну и својој прирођеној слободи и звању поврате. Тко то данас не види, слијеп је код очију.“94 У другом писму од 7. априла 1889. бискуп каже: ,Ми смо Хрвати четрдесет година трсили се Хрватом првенство акције на Балканском полуострву осигурати. Они који би то у властитом интересу имали подупријети, одбили су нас, одбацили су нас, осумњичили су нас.“95 (Курзив – В. К.) После овог јасног исказа никакве сумње нема да су Штросмајер и његове присталице своју политику градили на уверењу да ће Хабзбурзи и Монархија, из сопствених интереса, помоћи Хрватима да ојачају, да постану значајнији чинилац на Балкану, како би тамо били у стању да шире и своје али и аустријске државне територије. Баш због оваквог става народњака, који су постепено и успостављали сарадњу са Србима, али само кад су губили наду у помоћ династије и Монархије, са њима није било трајније сагласности. Средишње спорно питање између њиховог и српског грађанско-политичког руководства било је питање припадности Босне и Херцеговине, које су једнако својатали и једни и други, око чијих припадности су се копља ломила, али је и омраза расла и путем штампе, брошура, саборских расправа, предизборних агитационих говора захватала све шире слојеве обе нације. Сукоб двају по циљу различитих политика био је неизбежан, утолико пре што је подстрекаван са бечког Ballplaz-а, којем су проаустријске и прохабзбуршкс великохрватске амбиције у много чему добро дошле, јер су се савршено уклапале у државну политику Монархије према Балкану. Помињући проаустријску и прохабзбуршку политику Хрвата, нужно је нагласити да она спада у ред феномена дугог трајања. Настала у првој половини XVI века, она се током времена мењала, слабила и јачала, али је увек истрајавала, добијајући у последњих сто и више година све јасније, отвореније и агресивније противсрпско обележје. Кад се боље осмотри и анализује став хрватских политичких странака према династији Хабзбурга и Монархији, као и према питању припадности Босне и Херцеговине, и упореди са ставом српских политичких партија, не само у оквирима Монархије већ и у Кнежевини — односно Краљевини Србији, онда је јасно да је ту реч о двема различитим политичким и државним концепцијама које су се међусобно искључивале, јер што су једни налазили да је добро и пробитачно за своју нацију и за њен развој, други су у томе видели готову пропаст, праву катастрофу. Због тога је и борба око тих питања била жестока, јер победа једне мисли значила би пораз друге. Уз све то треба истаћи и чињеницу да је у склопу борбе око поменутих питања између хрватског и српског политичког руководства вођена борба за националнополитички престиж. Наиме, међу њима била се битка око тога да ли ће Загреб или Београд, да ли ће Хрвати или Срби стати на чело акције за ослобођење и уједињење. Национално свесни и духовно јединствени са Србима ван Хрватске, Срби из Троједнице претежним својим делом нису прихватили основне националнополитичке концепције развоја Хрватске и јужних Словена са ослонцем на династију Хабзбурга и Монархију, већ су се саглашавали са схватањима која су заступали њихови политичари из Београда и Новог Сада. То је био разлог више за нове сукобе и нову омразу и то је био повод за оптужбе да су Срби из Хрватске велеиздајници и да зато морају бити примерно кажњени. Такве оптужбе, ширене у првом реду од тзв. франко-фуртимаша, нису остале без одјека. Напротив, оне су ту и тамо прихватане, па су изазивале снажно противсрпско расположење, које је у одређеним тренуцима добијало и геноцидне видове. Познати хрватски политичар Исо Кршњави о томе је записао следеће, веома карактеристичне речи: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова 94 95

Ferdo Sišić, Korespondencija Rački Strossmayer, knj. III, Zagreb, 1930, 201. Исто, књ. IV, 73.

32

мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести 'хрватска мисао'. Друго је, дакако, питање, били се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.“96 (Курзив — В. К.) При испитивању узрока због којих је дошло до геноцида над Србима у Хрватској за време окупације од 1941. до 1945, морам подсетити на још једно питање које у историографији није поменуто а заслужује пажњу, јер у склопу разноликих разлога који су антагонизовали односе између Хрвата и Срба оно има посебно место. Реч је о једном комплексу који је захватио чак и добронамерне и на споразум са Србима спремне хрватске политичаре. Реч је о комплексу којим су били притиснути грађанскополитички, а нарочито малограђански кругови међу Хрватима због тога што су Срби, после 1878. године, стекли две самосталне државе, а Хрвати, уверени да су на вишем степену културе и цивилизације, амбициозни да створе велику Хрватску, да преузму кормило ослобођења и уједињења, имали су државу више на папиру него у стварности. Како су у Србима гледали само своје непосредне и најопасније такмаце, сваки успех Срба доживљавали су као свој пораз а сваки њихов пораз као своју победу. То што су Срби имали две државе а Хрвати ниједну учинило их је не само искомплексираним већ и завидним, али и агресивним. Превеликом агресијом желели су, на рачун Срба, да надокнаде оно што нису имали. Због тога су међусобни сукоби били неизбежни, а њихови исходи по обе стране вишеструко погубни. Да је ово заиста оптерећивало поменуте кругове међу Хрватима, изванредно сведочанство сачувано је у писму Шиме Мацуре, које је 6. фебруара 1893. године упутио Богдану Медаковићу. Пре но што наведем Мацурине речи, морам да објасним повод којим је писмо настало, јер ће тек тада оно својим садржајем бити речитије и убедљивије. До преписке између Медаковића и Мацуре дошло је поводом једног ексцеса који се десио на концерту одржаном у Загребу 1893. године. На концерту је био и Богдан Медаковић, један од политичких првака Срба у Хрватској, који је седео поред Фрање Рачког. Када је завршен званични део концерта, онај који је био наведен у програму, спорадично, ту и тамо, запевана је „Лијепа наша“. У том тренутку неки слушаоци су се подигли са својих седишта, док су други и даље седели. Међу онима који нису устали био је и Рачки, а уз њега и Медаковић са супругом. Видевши Медаковића и његову жену да нису устали, пришао им је песник Аугустин Харамбашић, иначе истакнути члан Странке права, и почео да виче: „Власи“ и „Ко је прави Хрват нека се сада диже“. Кад је Медаковић то чуо, намерно није хтео да устане, јер да је то тада учинио испало би да се уплашио и признао да је Хрват православне вере. Читав овај догађај из непосредне близине посматрао је син Шиме Мацуре, Лав, који је био љут на Харамбашића и код куће, у разговору са оцем, осудио је инцидентно понашање песника. Због свега тога, у преписци у којој су расправљали о овом изгреду Медаковић и Шиме Мацура, овај потоњи није одобравао Харамбашићев испад, али је следећим речима покушао да објасни због чега је до њега дошло. Мацура је, између осталог, писао: „Моја је лозинка мир са Србима, разлога за то наћи ћеш у мојем првом писму. Мир, јер нам је отачбина иста; мир [јер] смо синови једнога народа; мир јер нас је у миру више; јер смо јачи у миру, проти непријатељу, који је заједнички наш непријатељ. Нека Твоја буде: мир са Хрватима. Ти можеш бити спокојнији од мене, зато либералнији. Твоме народу припадају двије државе; државице, али државе; моме ниједна аутономна, тек једна на раздераном папиру. Можеш бити мирнији, без 96

I. Kršnjavi, Zapisci, књ. 1, 212.

33

фебрилних нападаја, од којих ја не моту бити чист, кад помислим на егзистенцију свога народа; на нападаје, који су јачи проти њему, него ли проти србскому, јачи, јер је по географском положају на удару више од србскога. Али наше су слабоће и ваше, јер послие нас долазите ви [...]“97 (Курзив — В. К.) Ово искрено Мацурино признање тако упечатљиво разоткрива комплекс једног дела хрватског грађанског друштва које је оно имало према Србима да му нису потребни посебни коментари. Међутим, проблем је у томе што је тај комплекс рађао агресију према Србима у Хрватској, која се манифестовала на различите начине, док није добила неприкривене геноцидне облике, а такве облике могла је да добије само стога што су они којима није стало до слоге, а таквих је било и на једној и на другој страни, толико затровали односе да међу Хрватима није био мали број оних који су за све недаће које су сналазиле Хрватску окривљавали тамошње Србе. Према томе, ако су Срби из Хрватске у много чему спречавали развој хрватске државе и њеног друштва, ако су представљали унутрашњег непријатеља, како су у правашкој и франкофуртимашкој штампи обично и представљани, онда је обрачун са њима био неминован. Комплекс у одређеним хрватским грађанским круговима према Србима, који су успели да изграде две независне државе, био је утолико већи уколико су Срби у целини бројчано били надмоћнији од Хрвата. Имајући у виду ту бројчану премоћ Срба над Хрватима, код Хрвата који су се посебно истицали у нападима на Србе и у порицању њихове националне посебности видљив је страх од могућег апсорбовања. Тај страх, који је имао одбрамбени карактер, рађао је агресију која је водила геноциду над Србима у Хрватској. Занимљиво сведочанство о тој врсти страха оставио је у својим Zapiscima Исо Кршњави. Кад му је, као предстојнику Одјела за богоштовље и наставу, Фрањо Ксавер Кухач, хрватски композитор и музиколог, средином 1892. године донео рукопис књиге против Вука Караџића, Кршњави га је, како је забележио, „ради тога испсовао и међу осталим рекао да цијела политичка агитација проти Србима од стране старчеви[ћа]наца нема апсолутно никаквог смисла јер“ [...] „да Срби нипошто не могу за Хрвате бити од какве погибељи“. Кухачева рукописна књига против Вука Караџића била је повод за разговор о истој теми и између правашког првака Франа Фолнеговића и Исе Кршњавог. Кршњави је Фолнеговићу тада рекао да му се „чини врло неумјесно поступање старчевићанаца према Србима, јер“, нагласио је он, „по мојем уверењу нису Срби јачи културни елемент од Хрвата и тако не постоји опасност да би икада Хрвате Срби могли апсорбовати“.98 Из овога је очигледно да је до правашких напада на Србе, до њиховог непризнавања и борбе против њих, поред многих других разлога, долазило и стога што су старчевићевци, али и не само они, били оптерећени страхом да ће их Срби, бројчано надмоћнији и са две већ основане независне државе, асимиловати. Комплексе које су Хрвати имали у односу на Србе због тога што су ови стекли две независне државе, а Хрвати располагали само једном, и то на папиру, и страх од тога да ће их Срби асимиловати, уобличио је политички и идеолошки већ поменути др Иван Пилар, тј. др Јуричић. У брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orientacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, др Јуричић је написао: „Хрватскосрпско народно јединство могуће је само на темељу потпуне равноправности Хрвата и Срба. Ну ова равноправност је у пракси апсолутно неизводива, не само услијед тога што Срби имају двије неовисне државе, пак су по томе јачи, него и зато што Срби нису само народна олина,99 као ми Хрвати, него народно-конфесионална олина. Они су дакле 97

Национална свеучилишна библиотека у Загребу, P. 6.491 а. I. Kršnjavi, Zapisci, књ. 1, 53. 99 Вредност, величина, количина. 98

34

априори њешто јаче од нас Хрвата. Са сваким нашим захтјевом, кој се оснива на народном егоизму сукобити ћемо се са српским народним и конфесионалним егоизмом. Ми дакле макар били и у бројнијој већини у таквом конфликту, вазда ћемо са 99% вјероватности подлећи. Тако је то хрватско-српско народно јединство за нас a priori societas leonina, а осим тога је право јединство искључено, док ми Хрвати не пређемо на православље — а онда смо већ и постали Срби. Јединство на темељу равноправности између Хрвата данас у опће није могуће, него је оно само једна фраза за потпуно претопљење у Српство. — То Срби и знаду, за то се данас толико и одушевљавају за то јединство.“100 До пораста неспоразума и сукоба између Хрвата и Срба дошло је посебно у тренутку када је Војна крајина, са многобројним српским становништвом, након развојачења 1881. године ушла у састав Хрватске. Срби су тада постали значајан чинилац у хрватској политици. Како су њихове националнополитичке тежње у много чему биле не само у раскораку већ и у сукобу са хрватском опозиционом политиком, међусобна конфронтација није се могла избећи. Она је била толико велика, разноврсна и дуготрајна да је Исо Кршњави, неколико месеци после познатих противсрпских демонстрација, које су се догодиле у Загребу септембра 1902, поткрај те године, кад је сазнао за неке планове о анексији Босне и Херцеговине, забележио: „Ми [Хрвати — В. К.) још нисмо сасвим пробавили Војну крајину и Србе, које смо с њом добили, а што би са Србима у Босни?“101 (Курзив – В. К.) Кад се испитају суштинска спорна питања између Хрвата и Срба, која су доводила до неспоразума и сукоба, па и до геноцида, морају бити поменуте многе злоупотребе Срба од стране Хрвата, многа изневеравања договора, уговора и одлука, чак и оних које је доносио Сабор Хрватске. Спремни и на заједничке активности са Хрватима у одбрани хрватских државних интереса, под условом да са њима на једнак начин поделе и права и обавезе, Срби никад нису изневерили Хрвате, а у борби су често предњачили. Десило се то у време Револуције и рата са Мађарима 1848/49, насилног наметања Нагодбе и дуализма 1867/68, рушења нагодбеног бана Левина Рауха и борби око ревизије Нагодбе 1869–1873, у годинама народних покрета 1883. и 1903, и више пута касније, све до дана блиских нашем времену. Увек када су им Срби били потребни, и докле су им били потребни, Хрвати су са њима били добро, делили су им обећања и не само да нису постављали питање равноправности и признавања српске политичке посебности већ је и Сабор свечано изјављивао „да троједна краљевина признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и равноправан“. По престанку опасности, по успешно обављеном послу, исти они који су Србима широкогрудо делили обећања и признања окретали су се против њих и настављали све по старом, као да се у међувремену ништа није десило, као да према Србима нису имали никакве обавезе. Више пута искоришћени, а потом изневерени и грубо одбацивани, Срби су добро уочавали сву вероломност Хрвата. Због тога су им мало веровали, али су им, упркос свим горким сазнањима, принуђени околностима живота, и даље дозвољавали да их варају, да их користе и да им подваљују, гајећи неосновану наду да се подвале неће поновити. Из ове и овакве столетне игре Срби су на политичком пољу увек били губитници, а Хрвати добитници. Међутим, у моралном погледу Срби су битке добијали, а Хрвати су их губили. Такав однос поражених и побеђених уродио је још једним плодом: узајамним презиром, нетрпељивошћу и мржњом, и то патолошком мржњом, подједнако необузданом и подједнако опасном за обе стране и за оба народа. 100 101

Dr Juričić, Svjetski rat i Hrvati. Pokus orientacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, 1915. i 1917, 76. I. Kršnjavi, Zapisci, књ. 1, 235.

35

Кад се, од средине прошлог столећа, свом силином наметнуло источно, а са њим у вези и јужнословенско питање, искрсли су и нови проблеми у односима између Срба и Хрвата. Премда је и на једној и на другој страни било оних који су сматрали да тако крупна питања треба решавати сагласно и удруженим силама, надвладале су снаге које су повеле међусобну супарничку борбу. Уверени да у много чему, посебно у култури, имају предности над Србима и да такви — културнији — могу бити и привлачнији за све Јужне Словене, Хрвати су сматрали да њима припада руководећа улога у националноослободилачким и ујединитељским акцијама и да Загреб, а не Београд, треба да буде средиште окупљања. У тим и таквим плановима Хрвати су, што је већ речено, увек рачунали на помоћ Беча и династије, који су им у том смислу и будили наде. Полазећи од чињенице да су имали две, најпре полузависне а од 1878. године потпуно независне државе, да су имали војску и све друге значајне предности за вођење самосталне националне и државне политике, које су Хрватима недостајале, Срби се нису много обазирали на њихову умишљеност о високој култури, већ су сматрали да су они, а не Хрвати, позвани да одиграју улогу Пијемонта међу Јужним Словенима и да Београд, а не Загреб, треба да буде средиште окупљања. Супарничка борба око руководеће улоге једних, односно других непрестано је тињала и претворила се у борбу двеју непријатељских политика, у борбу два центра, од којих је један морао подлећи. После успешно завршених балканских ратова, Београд, Србија и Срби наметнули су се као истински руководећи чиниоци у окупљању Јужних Словена. Након Првог светског рата уједињење је изведено под вођством Срба, са средиштем у Београду. Та победа српског схватања у решавању јужнословенског питања у многим круговима Хрвата, посебно оним национално искључивим, који нису нестали са сцене ни после Првог, ни после Другог светског рата, примљена је болно, као тежак пораз који заслужује још тежу освету. Не само стварање већ и начин стварања заједничке државе 1918. године поменутим круговима Хрватске служили су као непресушан извор незадовољства, роварења и разарања државе, која није створена по узору којем су они тежили. Њени истински творци, Срби, због тога су постали још омраженији и још више него дотле нашли су се на удару оних који су настанак Југославије доживели као пораз хрватске државне и политичке мисли. У заоштреним међунационалним и политичким односима крајем XIX и почетком XX века, у време када је Хрватска католичка црква прихватила великохрватски програм Јосипа Франка и његове Чисте странке права, кад је католички клерикализам почео да прожима све поре живота и да добија све препознатљивије особине антисрпства и антиправославља, Срби у Хрватској и Славонији постигли су више запажених резултата. На најбољи начин успели су да организују своју привреду, посебно своје финансије, да створе снажну политичку странку, да окупе и обједине српско друштво у разним гранама делатности и да значајно искораче у култури. Постигнути успеси били су толики да је Загреб постепено почео да преузима улогу Новог Сада, некадашње „српске Атине“. Малограђански, национално искључиви и ултракатолички кругови Хрватске, Славоније и Далмације, који су желели да створе велику, етнички чисту и католички јединствену хрватску државу, нису могли да се помире с чињеницом да Срби у Хрватској економски и политички јачају и културно се оснажују. Недорасли да се упусте у здраву конкуренцију са Србима, да им се супротставе сопственим успесима, малограђански франко-фуртимашки кругови Хрватске, Славоније и Далмације су своје неспособности надокнађивали рушилачком мржњом, која је у више наврата испољена у противсрпским демонстрацијама изведеним у Загребу и другим градовима Хрватске. Срби су тако и на пољу немилосрдне капиталистичке утакмице, која је добила вид борбе између двеју нација, доживљени као трајно реметилачки чинилац, који је стајао

36

на путу развоја хрватске привреде, друштва и политике и, што је посебно важно, на путу остварења вековне тежње — изградње независне хрватске државе. Економски ојачани, друштвено добро организовани, у основним политичким циљевима сагласни и обједињени, ослоњени на Србију, чији углед је од 1903. био у сталном успону, Срби у целини били су привлачни за један део Хрвата спремних на истинско помирење, слогу и сарадњу. У таквој ситуацији Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији, који су тежили измирењу и сарадњи на потпуно равноправним основама, у очима франко-фуртимашких екстремиста постали су опасни. Опасност су налазили у чињеници да су Срби у целини, посебно тзв. хрватски Срби, нудили другачије путеве и начине решења хрватског и српског питања од оног за који су се залагали великохрватски екстремисти, иза којих су стајали званични кругови Беча и Будимпеште. Уместо велике, етнички чисте и верски — католички јединствене Хрватске — Хрвати и Срби склони измирењу, слози и сарадњи исказали су спремност да живе заједно и равноправно у новој и самосталној држави. Хрватски екстремисти нису хтели да живе са Србима у заједничкој држави. Уз то, сматрали су да је југословенска опредељеност Хрвата и Срба не само негација њихових националних и државних схватања већ и да она опасно растаче јединство хрватског народа. Због тога су се, од првих година XX века, од када је југословенска идеја почела да хвата дубље корене, и Срби и Хрвати југословенског опредељења, као и југословенска мисао, налазили на сталном удару свих врста заступника великохрватске политике. У намери да укажем на суштинска спорна питања Срба и Хрвата и на узроке геноцида, не могу заобићи крупне разлике које су постојале међу њима у ставу према Југославији. Рано изгубивши државу и потпавши под власт Угарске а потом Аустрије, Хрвати су више од осам стотина година живели под туђинском управом и снивали снове о обнављању своје државности. Не могавши те снове да остваре у пракси, силно су се упињали и огромну, поштовања достојну енергију трошили да какав-такав континуитет своје државности очувају у формалноправним актима, у разним пактима, санкцијама, нагодбама, дипломама, патентима, краљевским заверницама, саборским одлукама и другим списима. Осам стотина година државноправних нагодбењачких борби оставило је дубоког трага на менталитет Хрвата. Онако како су се понашали у оквирима Угарске и Аустрије, а потом Аустро-Угарске, понашали су се и у оквирима прве и друге Југославије. Обе Југославије за њих су биле пролазне. Њихов идеал, како је већ речено, била је независна Хрватска. Стога, Југославију, у којој су се стицајем историјских околности нашли, нису прихватили и осећали као своју. Уосталом, у њено настајање уложили су таман толико колико су били спремни да је бране и прихвате као своју. Нагодбењачко понашање Хрвата према Угарској и Аустрији било је мање штетно по те државе и народе тих држава него исто понашање према Југославији. У оквирима Угарске и Аустрије Хрвати су својим бројем, снагом и утицајем били без већег значаја. Међутим, у оквирима Југославије они су чинили партнера без којег је таква држава била тешко замислива. Знајући то, а свесни да је Србима стало до Југославије да би у њој били на окупу, Хрвати су до савршенства искоришћавали своје нагодбењачко искуство, себично и безобзирно изнуђујући час једне час друге уступке, све са циљем да за себе стекну што веће погодности. Тако се испоставило да је Југославије могло бити само онда и донде ако се и докле се испуњавају захтеви Хрвата, докле њима одговара да живе у заједници којој су били спремни све мање да доприносе а из ње што више да односе. Кад то имамо у виду, онда је јасно што су и прву и другу Југославију потресале тешке кризе и што су се оне распале по сценаријима у којима су главну улогу разбијача имали Хрвати.

37

Стога што хрватске грађанско-опозиционе странке нису признавале националну индивидуалност Срба у Хрватској, што су желеле да их похрвате, водећи српски политичари повезали су се са владајућом Народном странком, која не само да није порицала Србе већ им је чинила и разне ситније уступке. Због тога, посебно у време владе бана Куена Хедерварија, Срби су жестоко нападани као носиоци једног режима који је више водио рачуна о мађарским него о хрватским националним интересима. Истине ради, мора се рећи да је међу тзв. Куеновим Србима било доста каријериста, каквих је, у пропорцијално далеко већем броју, било и међу Хрватима.102 Међутим, „Куенови Срби“ имали су подршку и у делу српског друштва који се за Народну странку није опредељивао из опортунистичких разлога, већ из нужде. Наиме, непризнати, под снажним хрватским притиском који им је угрожавао и саму националну егзистенцију, Срби нису хтели, а ни смели, дозволити да се нађу у процепу између хрватске опозиције и хрватске владе, иза које је стајала влада у Пешти. Због тога су, из нужде, присиљени агресивним понашањем хрватских опозиционих грађанско-политичких странака, да би се одбранили и сачували, од два зла изабрали оно које је за њих било мање.103 Премда је сама сносила одговорност због оваквог опредељења Срба, јер их је бацила у наручје Мађара и њихових сарадника из Хрватске, хрватска опозиција их је жестоко нападала, па их због тога и жигосала као издајнике. Такво жигосање, које је трајало деценијама, није остало без одзива. Њега су прихватале и многе присталице хрватских опозиционих странака, па се такво мишљење, широко распрострањено, уврежило до наших дана и у политичкој публицистици и у интерпретацијама заједничке прошлости, што, све скупа, није остало без последица које се тичу геноцида.

ИДЕЈА О ГЕНОЦИДУ САЗРЕЛА ЈЕ У ОКВИРИМА АУСТРОУГАРСКЕ Удружени, франковци и клерикали (франко-фуртимаши), деценијама одгајани у мржњи према Србима, из средишта Монархије свестрано подржавани и подстицани против њих и југословенски опредељених Хрвата, из године у годину постајали су све милитантнији и бруталнији. Политика заснована на хрватском државном праву, са свим њеним већ набројаним консеквенцама, нарочито оним које су се тицале Срба, почела је постепено да убира и своје прве плодове. Са пуно геноцидних елемената, ти плодови били су, заправо, уходавање и припремање за велики обрачун који ће се десити у време рата од 1941. до 1945. године. Оштрим вербалним нападима на Србе у Хрватској, мржњом набијени франкофуртимаши нису успевали да се испразне. Како је време одмицало а сукоби се умножавали и заоштравали, са разноликих вербалних насртаја — у којима налазимо и оне са чистим геноцидним порукама, као што су: „удри, удри ин дер штат Србом штрик за врат“, „Србе о врбе“, „Србом сјекиром за врат“ и друге — прешло се и на све чешће физичке обрачуне којима је требало остварити поменуте пароле и уништити „влашки накот“, како су поред многих других погрдних и увредљивих назива крштени Срби. До физичких обрачуна долазило је у више наврата приликом масовних противсрпских демонстрација. Једна од таквих демонстрација десила се 14. и 15. октобра 1895. године 102

У току пет саборских периода, у размаку од 1884. до 1906. године било је укупно 460 народних заступника. Од тог броја 354 посланика пристајала су уз владу а 106 су били у опозинији. Владајући систем подржавало је 224 заступника Хрвата и 130 Срба. У опозицији према режиму било је 104 заступника Хрвата и два Србина (F. Supilo, Politika u Hrvatskoj, 114). 103 О свему томе више: В. Крестић, Политички, привредни и културни живот у Хрватској и Славонији у Историја српског народа, књ. VI, Београд 1983, 375 и даље.

38

у време посете Фрање Јосифа главном граду Хрватске. Повод за демонстрације биле су српске заставе истакнуте на православној цркви и згради Српске црквене општине.104 Задојена уверењем да у „Хрватској може бити само Хрвата“, а да су Срби само у Србији, док су у Хрватској „православни Хрвати“,105 светина регрутована из различитих друштвених слојева оба пола, неједнаке старости, међу којима је било и католичких свештеника, насрнула је на поменуте српске зграде. Вичући и урлајући, руља је вређала српска национална осећања и православне свештенике, каменицама разбијала прозоре на цркви и парохијалном дому и бацала на њих боце мастила. Том приликом је оштећена и упрљана фирма на Српској банци у Загребу, која је била исписана ћирилицом.106 Овај догађај тешко је погодио не само Србе него и многе Хрвате који су противсрпске изгреде, осуђене у многим земљама Европе као дивљачке, примили као прворазредну националну срамоту.107 Међутим, опозициона хрватска штампа правдала је противсрпске испаде тиме што су их Срби, наводно, изазвали истицањем заставе једне „стране државе“. С друге стране, бан Куен Хедервари, који је у Сабору осудио изгреде, није био вољан да примерним кажњавањем изгредника стане на пут сличним испадима против Срба, који су се три године раније већ десили у Госпићу. Штавише, представници реда су скрштених руку посматрали изгреде и правдали се да немају налог за посредовање.108 Многа нерешена питања, која су се тицала не само националнополитичког него и културног, просветног и верског живота Срба у Хрватској и Славонији, принудила су их да се крајем 1898. и током 1899. године масовно почну обраћати Сабору с молбама да удовољи њиховим захтевима. По броју оних који су стајали иза тих молби и широкој заокупљености јавног мнења Срба, може се закључити да је, малтене, била реч о читавом покрету. Захтеви Срба односили су се на слободно истицање српске заставе, равноправну употребу ћирилице, равноправност српске православне и римокатоличке цркве, измену школског закона из 1888, јавност српских учитељских школа у Карловцу и Пакрацу, правилан назив српске православне цркве, отварање катедре за историју српског народа на Филозофском факултету у Загребу, слободу штампе, збора и договора, спречавање материјалног пропадања народа и слично.109 Прихватајући гледиште о хрватском државном праву, а заступајући идеју „хрватског политичког народа“, коалиција обзораша и домовинаша уопште није хтела да у Сабору расправља о српским представкама, које су имале превасходан задатак да очувају српску националну индивидуалност. Из истих разлога је српске захтеве одбацила и Франкова Чиста странка права.110 Једини опозициони посланик који се безрезервно заложио за испуњење српских захтева био је Франко Поточњак. По садржају српских петиција он је закључио да су односи у Хрватској и Славонији

104

Праваши су српску заставу погрдно називали „влашком крпом“. М. Марјановић, Стјепан Радић, Београд, 1937, 31. 106 О овим демонстрацијама видети више у саборским расправама из октобра и новембра 1895. године. 107 Срби су највише хвалили оштру осуду изгреда коју је изрекао Еразмо Барчић зато што је то учинио као припадник опозиције која је одобравала противсрпске иступе. Међутим, демонстрације су осудили и неки хрватски политичари из редова Народне странке, али не са гледишта широке југословенске политике, како је то учинио Барчић; (Барчић, Браник, 1895, 125). 108 Због демонстрација је укупно приведено пет изгредника, од којих је један ослобођен, један је осуђен на три дана затвора, двојица на три недеље, а један на четири. 109 Prilog 20 k stenografičkim zapisnikom Sabora kralj. Hrvatske, Slavonije i Dalmacije g. 1900, Stenografički zapisnici 1897–1902, IV, dio I, Zagreb, 1900, 1-3. 110 Види изјаве Ш. Брешћенског и М. Старчевића, Исто, 781, 783-784; R. Lovrenčić, Geneza politike „novog kursa“, Zagreb, 1972, 94. 105

39

жалосни, „управо мизерни“, јер су Срби принуђени да се боре за опстанак, што је доказ да се морају борити против елементарних неправди.111 Јавно одбијање обзораша, домовинаша и Чисте странке права да у Сабору расправљају о српским представкама јасно је указивало на то да је сукоб хрватске опозиције са српским становништвом у Хрватској непремостив у постојећим условима. Штавише, одбојно држање према Србима, њихово непризнавање и стални напади опозиције, понајчешће Франкових праваша, још више су продубљивали постојећи јаз, који се, после изгреда из 1895. године, све учесталије преносио на загребачке улице и добијао сурове облике. Пуни мржње према Србима, франковци су просто тражили прилику да је јавно испоље. Њих су Срби изазивали упорношћу у истицању разних захтева, одлучном одбраном против свих могућих напада и увреда, непопустљивошћу у заступању српске а одбацивању хрватске државне мисли, која је налазила упориште у Аустро-Угарској, својом националном виталношћу и наглашеним србовањем којим су се бранили од похрваћивања, што је, све скупа, у клими у којој се живело, могло у очима политичких супарника добити вид изазивања. Да су се неспоразуми између српских и хрватских политичких кругова преносили и на улице, сведоче изгреди који су се десили у јуну 1899. у Загребу приликом прославе педесетогодишњице књижевног рада Јована Јовановића Змаја. Змај је тада живео у Загребу у који је дошао 1893. по жељи „меродавних фактора у Београду“ да делује „у помирљивом духу на Србе и Хрвате“ и да тамошњи Срби добију „једну ауторитативнију личност, око које ће се моћи окупити“.112 Франковци су на дан прославе приредили демонстрације, а предмет њихових напада били су српска црква, парохијални дом и основна школа, које су запрљали. Да би стао на пут могућим већим изгредима против Срба, којима се градски чувари реда не би могли супротставити, Куен је за сваки случај обезбедио још две чете војника. Изгреди су тиме били заустављени, али су нови избили у фебруару 1900, после окончаних расправа у Сабору Хрватске о српским захтевима. Демонстрације су тада приредили франковачки опредељени студенти, који су по загребачким улицама довикивали Србима: „Аицуг власи, апцуг петиције“.113 Све те уличне демонстрације и многи други ситнији противсрпски изгреди, који су се дешавали не само у главном граду Хрватске него и у мањим местима, били су нека врста предигре за демонстрације у Загребу 1, 2. и 3. септембра 1902, кад је „руља најмрачнијих [...] елемената, предвођена франковачким хушкачима, а у извесној мери заштићена влашћу, три дана разарала дућане, станове и установе српске у Загребу, бацајући на улице и спаљујући њихову робу“.114 У нередима је теже и лакше рањено око стотину лица, нападнутих Срба, чувара реда и изгредника. До сличних изгреда против Срба, али мањих размера, дошло је тада и у Карловцу и Славонском Броду. Да би спречио братоубилачки обрачун, који је био на помолу, новосадски Браник, доследни заступник слоге и сарадње Хрвата и Срба, упозоравао је узнемирене Србе из Лике, Баније и Срема да се не свете својим суграђанима Хрватима. Од српских свештеника, учитеља и образованијих људи Браник је захтевао да стишавају народ и поучавају га да „достојанствено и са самопрегором поднесе и ову тешку увреду, а никако да не злостави Хрвате“.115 111

Stenografički zapisnici 1897–1902, IV, dio I, Zagreb, 1900, 803-814. С. Станојевић, Зашто је Змај 1898 прешао у Загреб, Гласник историског друштва у Новом Саду VI, 1933, 405. 113 Расправа о српским петицијама, Браник, 1900, 19. 114 М. Марјановић, Стјепан Радић, 65. 115 Браћо Срби, Браник, 1902, 117. 112

40

Као повод за загребачке противсрпске иступе послужио је један чланак објављен у Србобрану, који је прештампан из Српског књижевног гласника. Чланак је био написан у духу пренаглашених националнополитичких српских схватања којим су искључиване и одбациване националнополитичке идеје хрватских опозиционих странака, па је заговарана и борба „до истраге наше или ваше“.116 Загребачке септембарске догађаје, које су неки савременици назвали вартоломејским, осудили су многи, нарочито Словени из Аустрије, али и многи хрватски политичари и јавни радници, међу којима и млади Стјепан Радић. Он је пред судом изјавио да је то „свињски“ посао који ће осрамотити Хрвате пред целим светом за стотину година.117 Супротно њему, Јосип Франк је у Сабору похвалио изгреднике да су „починили заслужно дело за Хрватску“. Као духовни покретач противсрпских иступа, он није крио да је у првим редовима демонстраната учествовала његова Чиста странка права са својим приврженицима. По Франковом објашњењу, на загребачким улицама, у изгредима против недужних српских грађана, сукобиле су се две идеје, хрватска и српска, и то стога што је „србска идеја тражила побједу на терену гдје јој није мјеста“, па је стога „морала подлећи“.118 Супротно Франку, који је у уличним батинашким обрачунима налазио решење за нагомилана питања хрватског и српског грађанског друштва, које оно није било кадро да савлада, Франко Поточњак, Михаило Полит-Десанчић и други трезвени политичари југословенског опредељења видели су иза кулиса загребачких септембарских демонстрација Аустро-Угарску и њену тежњу да уз помоћ одређених друштвених и политичких кругова Хрватске, а са ослањањем на Ватикан и католичку цркву, припреми терен за анексију Босне и Херцеговине и даље прошири своје границе на Балкану.119 Поред чињеница које су изнели Поточњак и Полит-Десанчић, узроке противсрпских демонстрација ваља тражити и у веома ограниченим условима економског развитка Хрватске, чија је трговина животарила, индустрија се споро развијала, домаћи занати пропадали у конкуренцији са страном индустријском производњом, а обеземљени и сиромашни сељаци били су принуђени да се масовно исељавају у Америку. У таквим спутаним привредним оквирима ситна хрватска буржоазија, која се окупила у Франковој Странци права, видела је све своје економско зло у српским супарницима, па стога није случајно да су мета напада у изгредима били српски трговци, занатлије и њихове привредне установе.120 Изузетно значајна друштвена и политичка померања везана за геноцид над Србима у НДХ десила су се крајем XIX и почетком XX века. С једне стране, у 116

Срби и Хрвати, Србобран, 1902, 168, 169. Радић пред загребачким судом, Браник, 1902, 126. 118 Stenografički zapisnici 1901–1906. II, dio II, god. 1902. Zagreb, 1903, 40-42. 119 Оцењујући загребачке демонстрације као гнусне и срамотне и тврдећи да их је извела глупа и бесвесна фукара, Поточњак је писао како се Аустро-Угарска, да би остварила анексију Босне и Херцеговине, пред Европом мора приказати заинтересованом за Балкан и ради тога „изигравати си пучанство у тим крајевима, или барем један дио његов. Са српским пучанством то никако не иде, јер јој је оно несклоно и гледе тога се њезини политичари не варају, али за то су ту вазда вјерни и лојални Хрвати, који су увјек спремни, да за честиту награду извуку за њих кестење из ватре. К тому су они посвема у рукама Рима и његове клике, а ноторно је опет, како су тијесно свезани међусобно римпапска котерија и Аустрија.“ (М. Полит-Десанчић, Шта значе жалосни догађаји у Загребу? Браник, 1902, 118; Генеза загребачких догађаја, Браник, 1902, 146.) 120 Поводом изгреда који су се десили у Загребу 1899. године приликом Змајеве прославе, Браник је, ређајући какве су све успехе постигли Срби на економском пољу, писао: „Сав тај фактички напредак народа српског у овим крајевима Хрватима је врло непријатан. Они га прате са много жучи, па није чудо, што се та притајена жуч у згодној прилици проспе на народ српски“; (Хрвати и Змајева прослава, Браник, 1899, 70). 117

41

Хрватској је тада почео да буја католички клерикализам који је из године у годину у разним подручјима живота захватао хрватско друштво и његове разнолике институције. С друге стране, како напредна хрватска омладина, тако и прогресивни слојеви хрватског грађанства, дубоко незадовољни приликама у Хрватској, постепено су напуштали традиционалне путеве политичког развоја који су били утемељени на државном праву. Напуштањем политике која је почивала на државном праву, у чијим основама су се крили узроци многих неспоразума и сукоба са Србима, створене су темељне претпоставке за помирење, сарадњу и слогу са њима. Тако је концем XIX и почетком XX века дошло до диференцијације унутар хрватског друштва. Франковци и клерикали су се све тешње повезивали, налазећи се у многим националнополитичким питањима на истим или сличним позицијама. Подједнако нетрпељив став имали су према Србима, што је била природна последица њихове политике засноване на хрватском државном праву, која им је и даље у свему служила као полазна основа. Њихов идеал и даље је била велика у националном и верском погледу чиста Хрватска, која би била створена уз помоћ католичке Хабзбуршке монархије. На ту силу они су се све више ослањали а она их је све више прихватала као савезнике и не само помагала у антисрпским и антијугословенским иступима већ их је на њих и подстицала. Ти иступи били су све учесталији и оштрији почетком XX века. Разлози због којих је до њих долазило крили су се у већ поменутој чињеници да је знатан део хрватског грађанског друштва у својој политици напустио хрватско државно право. Прихватајући нова и савременија политичка начела од оних преузетих од сталешког друштва, која су и у грађанском периоду тако дуго и неповољно деловала на односе између Хрвата и Срба, тај део хрватског грађанства не само да је признао националну индивидуалност Срба у Хрватској већ је са њима успоставио блиске политичке односе и сарадњу. Целокупна национална политика тог дела хрватског друштва битно се изменила у односу на претходни период. Променом политичког курса дошло је и до промене у садржају и циљевима југословенске политике. За разлику од ранијег југословенства, које није било ништа друго него посебан вид великохрватства, због чега га Срби апсолутно нису могли прихватити, сада је то југословенство било таквог смера и таквог садржаја да су га подједнако могли неговати, и неговали су га, и Хрвати и Срби. До те промене могло је доћи стога што је поменути део хрватског грађанства, који је раскрстио са старом политиком, одбацио и илузије о стварању етнички чисте велике Хрватске уз помоћ Аустро-Угарске. Због промене садржаја југословенске политике, због напуштања илузија о подршци у стварању велике Хрватске, тај дојучерашњи савезник постао је, за југословенски опредељене Хрвате, противник. Србија, која је до тог времена третирана као конкурент у остваривању хрватских националнополитичких и државних идеја, прихватана је сад као предводник и остваритељ југословенских, па и хрватских националних тежњи и идеала. Према томе, Србија, а са њом и Срби у Хрватској, ушли су у XX век знатно ојачани. Националнополитичке концепције Срба о решењу јужнословенског питања почеле су да надјачавају дотада важеће концепције Хрвата, и, што је по схватању антисрпски расположених франко-фуртимашких кругова било посебно опасно, да стичу присталице и у редовима Хрвата. Због свега тога и владајући кругови у Монархији и њихови експоненти у Хрватској, окупљени у редовима франкофуртимаша, имали су довољно разлога да зазиру од Срба, да их доживљавају као највеће и најопасније непријатеље, да траже поводе за кавгу, обрачун и за њихово уништавање. Међутим, ново је било то што франко-фуртимаши, нарочито после оснивања Хрватско-српске коалиције, приликом све учесталијих демонстрација нису више нападали само Србе већ и тзв. посрбице, како су погрдно називали југословенски

42

опредељене Хрвате. Управо стога они су после 1905. избацили паролу геноцидног садржаја, која је гласила: „Смрт свима издајицама Србима и посрбицама.“121 Из свега реченог јасно се види да је идеја о геноциду над Србима у Хрватској потпуно била сазрела у оквирима Аустро-Угарске још пре избијања Првог светског рата. Др Иван Рибар, познати политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник предратних збивања у Хрватској, забележио је да су бан Павао Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске“.122 Непрестано заокупљени геноцидним идејама, франко-фуртимаши су и избијање Првог светског рата дочекали са радошћу и уверењем да је наступио тренутак када ће се ослободити „влашког накота“ и „посрбица“. У још необјављеним забелешкама Иван Рибар је о томе забележио: „Сабор Хрватске био би распуштен одмах још 1914. године, чим је након ултиматума Аустро-Угарске Србији, започео први свјетски рат, јер распуст је тражила војна ратна команда у Бечу, а приједлог за распуштање упутили су франковци, саборска мањина, који су након ултиматума, а и још прије, након убиства аустријског престолонаследника у Сарајеву, завладали улицом уз помоћ војске, полиције и жандарма. Нешто слично, но само у већим димензијама 1908. године прије анексије Босне и од дана анексије. У програму франковаца било је 1914. године истребљење Срба, разбијање јединства и хрватскосрпске коалиције, ове као представнице народног јединства и већине у Сабору. Међу тим франковцима, који су у те дане 1914. године предводили заведене хрватске масе, жариле и палиле, тероризирале, оптуживале, био је један од најбјеснијих Анте Павелић, тада још непознат јавности [...]“ Даље је Рибар написао: „Да је Сабор 1914. године био распуштен и заведен комесаријат са једним аустријским царским генералом на челу, у којем би владајућу ријеч водили франковци, на жалост уз помоћ вођства Хрватске сељачке странке, које се након убиства у Сарајеву слепило са вођством франковаца против коалиције, односно саборске већине, оптужујући ову за сарајевски злочин и велеиздају и слиједом тога, да је потребно Сабор распустити, а вођство и све народне посланике у Сабору, одмах затворити и судити на вјешала путем војног изванредног такозваног преког суда, — извршен би био програм у цијелости, који су изградили франковци, а по приједлогу Павелића, по којем је требало најрадикалније обрачунати са Србима, као и Хрватима коалиције. Извршен би био покољ Срба још 1914. године. А јер га нијесу франковци могли извршити тада, извршили су га за време другог свјетског рата, када су франковци, односно њихови усташки слиједници по милости и уз подршку окупатора добили власт са Поглавником Павелићем на челу [...]“123 (Курзив — В. К.) Закључак др Рибара је да су Срби 1914. године спасени покоља само захваљујући Коалицији, њеној опортунистичкој политици и чињеници да је током рата очуван Сабор у којем су коалиционаши имали већину.124 Драгоцено сведочење др Рибара за тему о геноциду занимљиво је и стога што, на једном месту у својим успоменама, он даје податке о социјалном саставу следбеника Јосипа Франка, тих, како он пише, представника „друштвене болести и 121

Dr Ivan Ribar, Iz moje političke suradnje (1901–1963), Zagreb, 1965, 76, 77. Исто, 92. 123 Белешке И. Рибара уз писмо упућено др Кости Милутиновићу 11. јануара 1960. године. Копију овог писма са белешком др Рибара користим добротом проф. Милутиновића, којем због тога дугујем захвалност. Белешке др Рибара настале су поводом писања Милутиновићеве књиге Dr Ivan Ribar, Sisak, 1968. На рукопис те књиге Рибар је ставио извесне примедбе и дао неке сугестије за ситније исправке и допуне. 124 Ribar, Iz moje političke suradnje, 95, 96. 122

43

покварености“.125 Франкова „најближа авангарда“, по виђењу др Рибара, „састављена од већине народних заступника и најпокваренијих елемената из грађанских и сељачких редова, а на жалост и радничке те студентске омладине, били су представници франковачке руље спремне да изврши налог истребљења Срба, ако је то у интересу свете хрватске ствари а за сјај прејасне хабсбуршке династије“.126 (Курзив — В. К.) На основу свега реченог без двоумљења може се закључити да су франкофуртимашки кругови, одгајани на традицијама хрватског државног права, на илузијама о стварању етнички чисте и велике католичке Хрватске, уз помоћ Хабзбуршке монархије, задојени нељудском мржњом према Србима, били убеђени да је рат, који су очекивали у време анексионе кризе, а који је избио 1914. године, погодан тренутак када се могу остварити сва њихова сањарења, када се на најгрознији начин — покољима, вешањима, стрељањима, изгладњивањем, прекрштавањем, исељавањем итд. — за свагда могу ослободити Срба. Како им то није пошло за руком у Првом светском рату, стрпљиво су сачекали Други. Прилику која им се тада указала искористили су колико су год могли. Њихова злодела, толико разноврсна и за здрави људски разум непојмљива, нису, што се види из овог излагања, резултат само једног система, ове или оне странке, овог или оног друштва, ове или оне личности, већ стицаја читавог низа околности у дужем временском трајању. Геноцид над Србима у усташкој НДХ својеврсни је феномен њиховог вековног заједничког живљења са Хрватима. Дуготрајно настајање геноцидне идеје у одређеним срединама хрватског друштва, које је, како сведочи др Рибар, имало прилично широку базу, дубоко је укоренило ту идеју у свест многих генерација. Феномени настали дугим трајањем по правилу споро нестају и упорно истрајавају.

ГЕНОЦИД У СЛУЖБИ ВЕЛИКОХРВАТСКЕ ИДЕЈЕ Из Хрватске се, као неки баук, непрестано шире гласови о тежњи Срба за стварањем неке велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је сталан припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и светском јавношћу.127 Њиме се, с једне стране, Срби и Србија желе приказати као агресори великих територијалних претензија, а с друге желе се прикрити сопствена агресија и сопствени територијални апетити на туђе етничке, државне и историјске територије. Таква тактика, када је реч о хрватској политици, одавно је позната. Она је наслеђена од пропале Аустро-Угарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је српско редовно је проглашавано за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу са аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће. Следећи традицију аустроугарске противсрпске политике, у којој су и сами учествовали а не ретко у њој и предњачили, политичари великохрватских амбиција свом жестином и у свим историјским раздобљима, од Револуције 1848. до наших дана, окомљивали су се на српску политику редовно јој 125

Исто, 44. Исто, 75. 127 Види о томе, на пример, књигу Izvori velikosrpske agresije, коју су написали: Мирослав Брандт, Боже Човић, Славен Летица, Радован Павић, Здравко Томац, Мирко Валентић и Станко Жуљић, Загреб, 1991, и књигу Le nettoyage ethnique, Documents historiques sur une idéologie serbe, коју су написали Мирко Грмек, Маре Ђидара и Невен Шимац, Libraire Arthème Fayard, 1993. У исту категорију, као памфлет најниже врсте, спада и књига Kontrapunkt slobode, коју су написали: Стјепан Мургић, Томислав Богданић и Стипан Будимир, Zagreb, 1997. 126

44

додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само снивали о великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно, држећи се макијавелистичког принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба. Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински Хрвати“ (Словенци), „православни Хрвати“ (Срби), и „непријепорни Хрвати“ или „цвијет хрватског народа“ (муслимани), затим „Турска Хрватска“, „Црвена Хрватска“, „Бијела Хрватска“ и „Карантанска Хрватска“, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивани у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата. Иако је још 1866. године И. И. Ткалац упозорио да се државе не могу оснивати „на старим хартијама и на 'виртуалним' територијалним тражбинама“, политика заснована на државном и историјском праву није могла бити другачија него великохрватска. До којих амбиција, готово параноидних, се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права, показује пример правашког листа Hervatska. У чланку Koja je prava hervatska politika i tko je zastupa, у бр. 6 из 1871, пише: „Земље, што их обухваћа державно право Херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинциалних имених, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Церна гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа — тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска. Ове земље простране су преко 4000 четворних миљах, а становници им броје до 8 милионах душах.“ Становиште Hervatske није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није било став тренутног расположења. Био је то природан исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Еуген Кватерник је још 1869. године, писао дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика Странке права, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда „не од Драве до мора, него од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске!“128 Задојена таквим великохрватским освајачким амбицијама, а „наоружана“ државним и историјским правом, „хрватска академичка младеж“, иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, сматрала је да нису само Босна и Херцеговина: „него и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија, хрватске земље!“129 Један од следбеника тог „специфичног Хрватства“ написао је „да је хрватски краљ позван поставити крст на цркву св. Софије у Цариграду.“130 Познати хрватски књижевник и публициста Ђуро Дежелић, следбеник Старчевићеве Странке права, објавио је 1879. године књигу Hrvatska narodnost iliti duša hrvatskog naroda, у којој је написао да су Хрватима насељене и да су „стога хрватске покрајине: сва садашња Далмација с Боком которском, вилает Босна т. ј. Босна с 128 Писмо Е. Кватерника М. Павлиновићу, Загреб, 22. VI 1869. у књизи В. Ђ. Крестића, Грађа о Србима у Хрватској, књ. I, 143, 144. 129 Отворено писмо на преучена господина Мајкова учитеља на свеучилишту у Москви, Загреб, 25. I 1877, Архив Србије, Поклони и откупи, к. LX, бр. 39; J. Šidak, Prilozi povijesti ranog pravaštva, Historijski zbornik, XXV–XXVI, Zagreb, 1972–73, 281-303. 130 Писмо Фрање Рачког В. Јагићу, 22. IX 1876, В. Јагић, Спомени мојега живота I, 324.

45

Турском Хрватском, и новопазарским пашалуком (Расција), данашња Херцеговина, која се је све до извора Неретве још г. 1789, кадно је Енгел писао своју повјестницу, звала турска Далмација, напокон и Црна гора са сјеверном Арбанаском“.131 Да би остварио тежње које су се тицале Босне и Херцеговине, Сабор Хрватске је 23. августа 1878, у адреси упућеној Францу Јосифу, изразио наду да ће уређење Босне бити изведено тако да би се „временом могао припојити на устрој краљевине Хрватске, Славоније и Далмације“.132 Тежње за Босном и Херцеговином биле су толике да је бискуп Штросмајер са огорчењем писао Рачком 24. марта 1878. године: „Наши људи загледали се у Босну и Херцеговину ко штрк у јаје, а пустили с памети, да је сва нутарња наша логика прот тому. Како ће нас онај ослобађати који би нас у капи воде утопио, који увијек и увијек само о тому ради, да нас заметне, да вјечити анатема анемије на нас баци!“133 Непуних двадесет година раније, док се није разочарао у Аустрију и њену политику према Хрватима, Штросмајер је, у својим поверљивим меморандумима упућеним министру председнику грофу Рехбергу, настојао да заинтересује најодговорније политичке чиниоце у Бечу да се више ангажују у решавању источног питања, наговештавајући им да ће им Босна и Херцеговина, уз помоћ Хрвата и Војне крајине „пасти у руке као зрели плод“.134 Нудећи Босну и Херцеговину Аустрији, бискуп је желео те области да отргне од Турске, али и да их у оквирима Монархије што више приближи, а, ако је могуће, у погодном тренутку, и припоји Хрватској. Он је сматрао да је Босна Хрватска, па је стога 1879. године и написао бањалучком бискупу Маријану Марковићу: „Што је Босне, то је и Хрватске, а што је Хрватске, то је уједно и Босне.“135 Великохрватска настојања дошла су до изражаја и у програму Странке права, који је састављен почетком новембра 1893. године. У првој тачки тог програма речено је: „Хрватско државно и природно право имаде се оживотворити: узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске сједињењем Хрватске, Славоније, Далмације, Риеке, Међумурја, Босне, Херцеговине, Истре, Крањске, Корушке и Штајерске у оквиру Хабсбуршке монархије.“136 (Курзив — В. К.) Кад се каже „узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске“ и сјединити је с поменутим областима, то претпоставља чињеницу да су те области некада биле заједно. Међутим, у жељи да створе велику Хрватску, праваши су не само у овом програму већ и у многим другим случајевима фалсификовали историјске чињенице. По територијалним захтевима Хрвата могу се разликовати три категорије земаља. У прву спадају земље које чине „реални опсег“, а то су ондашња Хрватска и Славонија са градом Ријеком и околином. У другој су земље на које је полагано тзв. виртуално право, а то су: Међумурје, Далмација, Кварнерска острва, део Истре и северозападни делови Босне. У трећој категорији су земље које су великохрватски кругови желели да виде у саставу Хрватске на темељу „хрватског државног и природног права“. У такве су праваши у програму из 1893. године уврстили Штајерску, Корушку, Крањску и читаву Босну и Херцеговину, премда оне никада нису биле у саставу Хрватске. У сваком случају, план о изградњи велике Хрватске, која би настајала у фазама, потпуно је 131

Види 179. и 180. стр. поменуте књиге. В. Ћоровић, Срби и Хрвати према босанско-херцеговачком питању, у књизи Српски писци и научници о Босни и Херцеговини, Београд, 1995, 196, 197. 133 Исто, 197. 134 V. Krestić, Koncepcije Josipa Jurja Štrosmajera o istočnom pitanju, Istraživanja, 5, Novi Sad, 1976, 400. 135 Ivan Mužić, Hrvatska politika i jugoslavenska ideja, Split, 1969, 29. 136 Dr Šime Mazzura, Dr Marijan Derenčin, Programi oporbenih stranaka u Hrvatskoj (preštampano iz Obzora), Zagreb, 1894, 12. 132

46

уобличен у другој половини XIX века. У потоњим деценијама само су разрађиване и дограђиване стратегије и тактике којима би могли бити остварени жељени циљеви. За сваку своју геоманију, на пример за Босном и Херцеговином, за Војводином, за деловима Словеније, за Црном Гором, Хрвати су имали многа оправдања: историјска, природна, етничка, географска, економска, геополитичка и друга. У том погледу разрадили су читав добро развијен и уходан систем. Сваки туђи захтев или претензију на територије на које су бацили око, Хрвати су жестоко нападали и осуђивали. Између осталог, баш у вези са геоманијом, од средине XIX века до наших дана Хрвати су се служили, као што се и данас служе, демонизацијом Срба. По њима Срби су хајдучки и разбојнички народ, византијски препредени и лукави. Они су шумадијски бандити и четници, Хрвати су културни, хумани и миротворни, њима, по разним основама, припадају територије које желе а Срби хоће да их се домогну без основа, зато што су грабежљивци, што су реметилачки чинилац, извор криза, немира и рата.137 На тај начин, задивљујућом упорношћу, добро разрађеном тактиком, ничим неометани, а често и помогнути кратковидом и малоумном политиком Београда, уздигли су своје великохрватске захтеве на степен оправданих и легитимних права. Кад су то постигли, нису крили да су спремни своје националне и државне захтеве да остваре по сваку цену, па и најбруталнијом силом.138 За такво понашање Хрвата Срби нису нашли адекватне одговоре. Занети идејом југословенства, искрени и лаковерни поборници братства и јединства, они су у свему каснили, истину откривали са запрепашћењем и детињастом збуњеношћу питали се зашто их Хрвати мрзе и из којих разлога им наносе зла. Лист босанско-херцеговачких Хрвата, Hrvatski dnevnik, који је заступао чисто расни приступ у решавању територијалних питања, објавио је серију чланака о припадности Босне и Херцеговине. Та серија је 1907. године штампана у Сарајеву у посебној књижици под насловом Hrvatska Bosna (Mi i „oni tamo“). На првим страницама те франко-фуртимашки затроване књижице каже се: „Цијелим низом увјета географске, етнографске и хисторичке ситуације Босне јасно је обиљежен политички положај њен према монархији, а још јасније политичко знаменовање Хрватства у Босни. Оно представља културну везу између Европе и истока, везу између монархије и Босне, која је за најтежих хисторичких катастрофа можда попустила, али се никад није прекинула. Оно представља етничку везу између оног територија, на ком је хрватско племе засновало своју прву и ако још малену државу са данашњом Хрватском; оно представља везу, која у виду државноправном даје нашему краљу право, да се у Босни осјећа владаром, а не мандатаром, једном ријечи: само Хрватство, било оно Крстове или Исламске вјере, представља онај елеменат, који је зван, да зајази онај јаз, што постоји између Европе и Балкана. Тај осјећај у свакоме од нас тиња и живи, он нам јасно установљује нашу задаћу у тијеку хисторичког и културног развитка: зближити прије свега Босну Хрватској, утрти онај пут до монархије и у срце Европе, који куд год из Босне кренеш, води само преко Хрватске. Хрватство ће тиме изнова ускрснути, јер тврђа веза но челична је веза крви! 137 Види: L. V. Südland, Južnoslavensko pitanje, 383; Dr Ante Pavelić, Putem Hrvatskog Državnog prava, Buenos Aires — Madrid, 1977, 486; Petar Vučić, Politička sudbina Hrvatske, Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske, Zagreb, 1995, 165. 138 Још 1911. године старчевићевска омладина је у Младо-хрватском програму, под тачком 7 истакла: „Младохрватсво, као најизразитији поборник радикалне великохрватске пропаганде, која ће обухватити све хрватске земље, споменуте у политичком програму, и к томе све хрватске насеобине, служиће се поглавито усменом агитацијом и штампом, те оснивањем културних институција, не жацајући се у скрајњим случајевима ни других средстава“ (Курзив — В. К.) (Riječ mlade Hrvatske. Hrvatskom đaštvu i svemu narodu posvećuje Starčevićanska mladost, Zagreb, 1911, 4).

47

Да ћемо у томе наићи на борбе, то свак зна: ето нас одавна у вечној борби против оних елемената, који гравитирају с ону страну описаног фаталног јаза, које некаква неодољива центрифугална сила гони из државне заједнице са монархијом, који су јучер сретали власт под кринком лојалности, а данас плету нити, те их бацају преко Дрине, који нас Хрвате зову браћом, да нам у братском загрљају отму хисторичка наша права и нашу народност, не би ли је с чаром продали — на Теразијама! Али још стојимо ми с ову страну размеђа, а они тамо остати ће с ону!“139 (Сав курзив В. К.) Оваквим духом су били прожети великохрватски кругови, а какви би односи владали у тој фантазмагоричној вековима жељеној великој држави, одговор налазимо у листу Hrvatstvo. У првом броју тих новина, које су се појавиле у Загребу 2. маја 1904. године, у уводном чланку, насловљеном са Наш програм, између осталог стоји: „Борит ћемо се за самосвојност цркве римокатоличке, за њезина права и институције проти свакому нападају, дошао он с које му драго стране. Наша ће бити задаћа, да се све у свим границама јавнога друштвенога живота обнови и препороди у Исусу Кристу [...] Настојат ћемо, да уставним путем получимо што веће органичко проширење хрватскога државнога права [...] У хрватским земљама признајемо само један политички народ: хрватски, само једну државну заставу: хрватску, само један службени језик: хрватски.“ Жестоко се окомљујући на Хрвате који су били спремни на сарадњу и слогу са Србима, Hrvatstvo је писало: „Туј Крист, а тамо Антикрист. Туј под хрватском заставом чисто и славно хрватство, а тамо хаос безглавних начела и збрка разних застава. Туј понос, баштињен од старих Хрвата, који нису допуштали, ни да им се педаљ земље отме без крви, а тамо људи, који даривају хрватске, хрватском крвљу орошене земље, као какове старе крпе, све у хатар тобожње слоге онима, који ни чути неће о слози са својим братом, осим ако си даде одсјећи десну руку. Лијепа ли братства! Јаз између Срба и Хрвата да ће ради нас постати већи! И то нам довикујете. А тко је тај јаз доселе премостио? Зар ви? Када и гдје? Имали сте доста времена! Па гдје је слога? Онакову слогу, какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром. Треба само да му главу даде под сјекиру. Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно, што јесмо и што хоћемо да будемо — Хрвати [...] Што се пако тиче њихових [српских — В. К.] политичких усурпација, ми се тако дуго с њима не можемо сложити, док хрватским земљама не признаду оно, што нас и по нагодби [од 1868. године — В. К.] иде: једну заставу хрватску, један језик хрватски, речју један политички народ хрватски.“ Поред сталних претензија на Босну и Херцеговину, које су биле камен спотицања међу Хрватима и Србима, и Срем је постао јабука раздора после Револуције 1848/49, а посебно после 1860. године. Не обазирући се на то што је становништво Срема у националном и верском погледу било претежно српско и православно, Хрвати су на ту област истицали своје историјско право желећи и њу да уграде у велику и етнички чисту а верски — католички јединствену хрватску државу, која је већ у то време, као и много касније, своје јасне обрисе добијала на географским картама. У спору око припадности Срема сукобила су се два принципа, два права. Срби су истицали савременије — природно и етничко право, доказујући да је Срем њихов. Хрвати су томе супротстављали времену мање сходно, у феудалном друштву настало — историјско право. Колико су та два права међусобно била супротстављена — толико су и односи Срба и Хрвата, кад је реч о Срему, у прошлости били и до данас остали спорни и тешко решиви. 139

Види стр. 5 и 6 поменуте књиге.

48

Великохрватске тежње нису биле пригушене ни кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У новим, у многочему измењеним околностима, великохрватство је не само у потаји већ и јавно испољавано. Тако је, примера ради, Стјепан Радић, председник Хрватске републиканске сељачке странке у изјави датој лондонском листу Dally News, објављеној 22. јула 1922, са јасном тенденцијом изнео неистините податке да су у областима Бачке, Барање и Баната, за које је рекао да их „неразумно и нелогично називају Војводином“, „Срби према Хрватима у посве незнатној мањини“(!), да се тим областима не сме управљати као чисто српским земљама, „већ се у њима мора спровести плебисцит (под надзором Лиге народа), с једним питањем: 'Србија — Београд или Хрватска — Загреб.'“140 Годину дана касније Радић је из Лондона, у писму које је послао 23. септембра 1923. године Председништву Хрватске републиканске сељачке странке, захтевао да се изради „Земљовид Хрватска и Хрвати“ и у њему да буду уцртане, поред Хрватске, Славоније, Далмације, Међумурја, Прекомурја „с Крком и Каством“ и све бивше земље Аустро-Угарске (Босна и Херцеговина, Бачка, Банат и Барања), па чак и Црна Гора и Македонија. Дајући упутства како да се изради тај „земљовид“, који би био намењен и иностранству, јер је морао бити пропраћен тумачењима на француском или енглеском језику, Радић је нагласио: „На подручју од Суботице до Јадрана треба све котаре с више од 50% Хрвата (у Босни се муслимански и католички Хрвати рачунају наравски заједно) модрим потезима, а православни црвеним“ означити.141 Наследник С. Радића, Влатко Мачек, доследно је наставио да води великохрватску политику свог претходника. Њему је био циљ да од свих „пречанских крајева (бивших југословенских земаља Аустро-Угарске) образује државу под вођством Хрвата и евентуално је повеже са Србијом у 'асоцијацији интереса'“. Попут Радића, и он се залагао за неку врсту плебисцита, све са намером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине. По једној његовој изјави из 1936. године свака покрајина: „Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, па и Далмација, могле би да се определе како оне хоће, односно, како одлуче посланици дотичних покрајина, који би били изабрани на изборима за конституанту. Другим речима: ако Војводина хоће са Србијом — добро, ако хоће посебан положај у Србији, добро је и то. А ако хоће изван ње, добро је, ако хоће са Хрватском заједно или посебно опет добро [...]“ О Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован Јовановић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез Павле Карађорђевић. У једном сусрету између кнеза и Мачека, до којег је дошло пре споразума Цветковић— Мачек, на питање кнеза „Шта је за Вас Хрватска?“, Мачек је одговорио: „То су Приморска и Савска бановина“. При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом и Врбаску бановину, са 90 посто српског становништва. У трећем разговору апетити су порасли, па је Мачек захтевао Срем, до Илока, Брчко са околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину.142 Стално настојање да се Хрватска распростре на што ширем географском простору дошло је до изражаја и у време већ успостављене Независне Државе Хрватске. Незадовољни и њеним обимом, усташе су, посредством доглавника Славка Кватерника, покушале да је увећају. У брзојаву од 14. маја 1941. немачки посланик Зигфрид Каше пренео је свом Министарству иностраних послова жељу Кватерника да се „хрватске“ територије прошире до албанске границе, укључујући градове: Прибој, Пријепоље и Пљевља. Каше је подржао овај захтев с образложењем да су ту „већ стациониране 140

Zvonimir Kulundžić, Stjepan Radić i njegov republikanski ustav, Zagreb, 1898, 177. Оригинал овог писма у поседу је др Александра Влашкалина, чијом љубазношћу сам га и добио на услугу, на чему сам му захвалан. 142 Белешке Јована Јовановића Пижона, Архив Југославије, Збирка Ј. Јовановића, белешка од 26. III 1939. 141

49

хрватске трупе“. Међутим, Италија се томе супротставила. Гроф Ћано назвао је овај захтев С. Кватерника „хрватским империјализмом“. У свом Дневнику записао је 30. јуна 1941. године: „Сад би Павелић хтео Новопазарски Санџак. Бесмислени, неоправдани захтјев. Спремио сам, од Дучеа потписано писмо, којим одбијамо ове претензије.“143 Један од кључних људи у гарнитури Брозових политичара из Хрватске, Иван Стево Крајачић је, према писцу књиге о деловању немачке тајне службе БНД (Bundesnachrichtendienst) Ериха Шмита Енбома, у време пуне Титове снаге и неограничене власти, саставио план о стварању „суверене Хрватске са Босном и Херцеговином“, у границама некадашње Независне Државе Хрватске из 1941. године.144 То је још један од многих непобитних доказа да постоји доследност у великохрватским тежњама, посебно оним које се тичу претензија на Босну и Херцеговину. Политички системи, државноправни оквири, облици државног и друштвеног уређења и људи су се мењали, али је хрватска политика била и остала доследна када је реч о претензијама да се границе Хрватске поставе на Дрини. Међу многобројним питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег, тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на „добро раскречену кобасицу“. Изглед Хрватске неки пореде са бананом, или младим месецом. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би „уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину [...] а хоћемо ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне“.145 За Антуновог брата Стјепана Босна је „као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи“.146 По виђењу Франа Супила: „Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама“, тј. у Босни и Херцеговини.147 Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Hrvatski dnevnik из 1940. године о томе је написао: „Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу.“148 Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иван Пилар, познат под псеудонимом Südland, др Јуричић и Florian Lichiträger записао је да „са геополитичкога гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи.“149 По оцени Пилара: „Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот.“150 Др Иван Пилар, писац књиге Južnoslavensko pitanje, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком, у брошури Svjetski rat i Hrvati. Pokus orijentacije hrvatskoga naroda još prije svršetka rata, објављеној 1915. и 1917, отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У 143

Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлости међународног права, Београд, 1992, 265. Erich Schmidt-Eenboom, Der Schattenkrieger, Düsseldorf, 1995, 213; Smilja Avramov, Postherojski rat zapada protiv Jugoslavije, Novi Sad, 1997, 193, 194. 145 Dom, 4. IV 1901, бр. 7, 101. 146 S. Radić, J. Predavec, F. Novljanin, Gospodarstvo — prosvjeta — politika, Zagreb, 1910, 146. 147 Frano Supilo, Politički spisi, 179. 148 Hrvatski dnevnik od 30. I 1940, br. 1.346. 149 Dr Ivo Pilar, Politički zemljopis hrvatskih zemalja, Geopolitička studija, Sarajevo, 1918, 21. 150 L. V. Südland, п. д. 319. 144

50

тој брошури др Пилар, тј. др Јуричић, написао је: „Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, који се протеже у два смјера (Далмација местимице само њеколико километара) саме за себе у опће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину.“151 По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске.152 Држећи се ове оцене о језгру и љусци, Лексикографски завод ФНРЈ из Загреба, под руководством Мирослава Крлеже, у четвртој књизи Енциклопедије Југославије, која се појавила 1960. године, у одредници Хрватска, израдио је географску карту те републике и при томе јој је придружио читаву Босну и Херцеговину, све до Дрине, не изостављајући ниједан делић земље на левој обали те реке. (Види карту у прилогу). Када је исти тај Завод, у седмој књизи Енциклопедије Југославије објављеној 1968, у одредници Србија, приложио и географску карту те републике, није се послужио истим методом. Србију је зауставио на Дрини, једва прелазећи на њено лево приобаље. Само наивни и ступидни, или, можда, корумпирани и политички љигави српски чланови редакције Енциклопедије Југославије могли су прогутати ову безочну хрватску геоманију према Босни и Херцеговини. То што је урадио Лексикографски завод током шездесетих година нашег века није ништа ново и неуобичајено када је реч о апетитима Хрвата према Босни и Херцеговини. У том погледу имају они више него столетну традицију. Још 1862. године Јосип Парташ је, према нацрту Фрање Кружића, приредио географску карту која носи назив „Хисторички земљовид целокупне Краљевине Херватске са означењем границах сада обстојећих покрајинах и наведењем знаменитијих старијих и новијих местах“. Ова карта штампана је у познатој загребачкој штампарији Драгутина Албрехта. Њоме су захваћене, као земље Краљевине Хрватске, Босна и Херцеговина, Црна Гора, југозападни делови Србије и југоисточне области Словеније.153 (Види карту у прилогу). У складу са великохрватским тежњама да источна граница Хрватске треба да буде постављена на Дрини је и етнографска карта Николе Звонимира Бјеловучића. У књижици Етнографске границе Хрвата и Словенаца, која је објављена у Дубровнику 1934, приложена је карта „Етнографске границе Хрвата у Краљевини Југославији и околним земљама“, коју је саставио Бјеловучић 1933. године. Са не малим територијалним проширењем, та карта неодољиво подсећа на Павелићеву НДХ. У састав Хрватске уцртане су у целини Босна и Херцеговина, Бока Которска до испод Бара, предели западне Бачке, област Баје у ондашњој и садашњој Мађарској, делови Мађарске југоисточно од Печуја, дугачак појас уз леву обалу Драве, од Светог Мартина 151

Види стр. 65 поменуте књижице. Dr I. Pilar, Politički zemljopis, 26. 153 Нужно је забележити да је на првом Хрватском католичком конгресу, одржаном у Загребу 1900. године, нацртана географска карта на којој су уцртане границе велике Хрватске од Котора на јадранској обали, до Земуна на ушћу Саве у Дунав. Хрватски историчари су тада, ради тога, „засукали рукаве да докажу да је то у историји био хрватски етнички простор“. (Милорад Екмечић, Србија између средње Европе и Европе, Београд, 1992, 98). 152

51

на истоку до Доње Лендаве на западу, и читав Срем. Намерно нацртана у глобалу, непрецизно, Бјеловучићева карта више је израз великохрватских територијалних тежњи него одраз стварних етничких односа. Њоме су обухваћене све земље које су по хрватском државном и историјском праву припадале Хрватској. Етнички односи послужили су Бјеловучићу да на замагљен начин јавно искаже великохрватске државне и политичке циљеве.154 (Види карту у прилогу). Кад имамо у виду само ово што је саопштено укратко, у есенцијалном облику, премда би о томе могле бити написане обимне студије, и мање упућени читалац, који није имао прилике да се упозна са великохрватским амбицијама претходних генерација, лако ће закључити где су извори и инспирације данашњих хрватских политичара, који Хрватску желе да бране на Дрини, попут академика Далибора Брозовића, који се позивају на хрватско државно и повијесно право, како то чини др Фрањо Туђман, па својатају Боку Которску, посежу за Бачком, а у исто време желе да сачувају и авнојевске административне међурепубличке границе. У програму некадашњих праваша и франко-фуртимаша, тих претеча Павелићевих усташа, који су се залагали за то да у великој хрватској држави буде само једна застава — хрватска, крије се и одговор на кључно питање данашњих односа између Хрвата и Срба а крију се и узроци због којих је међу њима дошло до рата. Идеје др Ивана Пилара прожеле су читаву хрватску политику. Оне чине основ националне мисли и геостратешких циљева хрватског народа. Стога није случајно што је савремени писац књиге Politička sudbina Hrvatske. Geopolitičke i geostrateške karakteristike Hrvatske (Загреб 1995) Петар Вучић, без устезања, јавно и отворено написао да је НДХ, после капитулације Италије септембра 1943, и поништавања римских уговора, територијално била сасвим уобличена, да је Хрватска по величини, облику и смештају, по свим геополитичким и геостратешким ознакама, остварила свој геополитички и геостратешки идеал. Проблем је био само у томе што је у тој идеалној Хрватској било „превише нехрватског становништва“.155 У вези са овом констатацијом поменути аутор Петар Вучић, о хрватској усташкој држави уобличеној септембра 1943, нагласио је: „Иако је умногоме остала само неостварени идеал, она је свеједно остала трајним свједоком високог државотворног хтијења и морала усташког револуционарног покрета, који је таквим државотворним нацртом (иако непотпуно оствареним) постао истински баштиник хрватског повијесног државнотворног идеала и мисли.“156 (Види карту у прилогу). У овај начин размишљања савршено се уклапа позната изјава др Фрање Туђмана да је Независна Држава Хрватска стварно била израз „повијесне и тисућљетне тежње хрватског народа за самосталном државом“. Наивне и неупућене, ова изјава је изненадила и узнемирила, премда је она у потпуном складу са столетним тежњама и токовима хрватске политике. Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином, до Дрине, државнотворни идеал и мисао водиља Хрвата доказ је и то што се ових дана, са предикаонице цркве Рањенога Исуса, усред Загреба, огласио и један свештеник. У својој проповеди он је тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретнија“, да тој Хрватској средиште буде Бања Лука, како је то желео поглавник Анте Павелић. Проповедник, доминиканац Вјекослав Ласић, изразио је наду да ће се поглавникова жеља остварити, утолико пре што је „овај садашњи облик Хрватске мало чудан“.157 154

В. Крестић, Из историје Срба и српско-хрватских односа. (Студије, чланци, расправе и есеји), Београд, 1994, 286. 155 P. Vučić, п. д. 221. 156 Исто. 157 Damir Pilić, Kako je otac Vjekoslav Lasić u crkvi Ranjenoga Isusa u Zagrebu obogotvorio ustaškoga Antu Pavelića, Feral Tribune, 6. I 1997, у рубрици „Glede i unatoč“.

52

Петар Вучић и доминиканац Ласић нису усамљеници и занешењаци. Они говоре оно што се и како се у Хрватској размишљало и како се размишља о будућности државе. Њима се придружио и извесни Радомир Милишић. У књизи Stvaranje Hrvatske. Analiza nacionalne strategije (Загреб, 1995) тај аутор је написао: „Како је судбина Босне и Херцеговине, односно судбина Хрвата у тој држави неодвојива од Хрватске, тј. Хрватска и Хрвати морају направити све да се она од Хрватске што мање одвоји, (јер Хрвати су тамо суверен народ, а то своје право могу одбранити само уз помоћ Републике Хрватске) то ће Хрватска морати стално имати и око и ухо на том за њу тако виталном простору. Простори које су Хрвати у Босни и Херцеговини организовали и обранили и физички су основа хрватског суверенитета у тој држави, као и доказ да се без Хрвата Босна не може стварати.“158 Илустрације ради навео сам само неке примере великохрватских територијалних претензија постављених на темељу хрватског државног и историјског права. Међутим, сви настављачи политике Еугена Кватерника и Анте Старчевића, а у Хрватској су они данас на власти, који су своје програме заснивали, како је написао И. И. Ткалац, „на старим хартијама и на 'виртуалним' територијалним тражбинама“, показивали су превелике територијалне апетите. Не треба ни трошити речи да би се доказало да су усташе Анте Павелића читаву своју политику заснивали на хрватском државном и историјском праву. Лице и наличје те политике, засниване на државном и историјском праву, исказало се у ратним годинама од 1941. до 1945. на најкрволочнији начин, пред читавом светском јавношћу. Иако је читав свет тим крволоштвом био изненађен, пренеражен и згрожен, оно је уследило као логичан исход једне вековне накарадне и у својој основи болесне политике, која и није могла да учини друго него да створи патолошку мржњу према Србима и да доведе до једног од најстрашнијих геноцида који је свет упамтио. Упорним захтевима да Босна и Херцеговина буду саставни део Хрватске, „како она не би животарила већ живјела“, Хрвати су, по оцени Стјепана Радића, „научили тако мислити да слободне и уједињене Хрватске нема без Босне и Херцеговине.“159 Ако су Хрвати тако мислили док су се налазили у оквирима Аустро-Угарске и Југославије, а овом исказу Радића треба веровати, онда је сигурно да је данас таква мисао још раширенија. Стварањем етнички чисте Хрватске, Хрвати су се примакли ближе остварењу својих геостратешких циљева који се тичу Босне и Херцеговине. Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, без тог унутрашњег реметилачког чиниоца, како су их називали, они ће са више снаге, а мање сметњи и препрека, и са знатно повољнијим геополитичким положајем, кидисати на Босну и Херцеговину и на Србе и муслимане. Ако Срби то буду дочекали неспремни, ако поново буду дозволили да их неко заведе и обмане неким новим илиризмом, југославизмом, братством и јединством, или заједништвом, своју наивност, кратковидост, површност, неукост и плиткоумност платиће скупо и никад више неће се моћи опоравити, јер однос снага битно ће се изменити у корист Хрвата. Уз то, сасвим је сигурно да и Србија, као држава, попут Хрватске, мора „имати и око и ухо“ на подручју Босне и Херцеговине, на том за њу тако виталном подручју. Ако се она буде прегањала са тамошњим Србима из разноразних разлога (идеолошких, партијско-политичких и персоналних), а не буде водила рачуна о глобалним државним интересима, сигурно је да ће изгубити битку са Хрватима, јер такође је сигурно, Хрвати се неће смирити догод не допру до Дрине и догод се не подбоче под Београд и не домогну се Земуна.

158 159

Види стр. 12 поменуте књиге. Stjepan Radić, Politički spisi, Zagreb, 1971, 289.

53

ЗАКЉУЧАК На основу свега што се дешавало у прошлости и што се догађа данас, јасно је да Хрвати и Срби неће моћи да нађу језик споразумевања докле год се хрватска државна и национална политика буде темељила на хрватском државном и историјском праву и на установи хрватског „политичког“ народа. Историја је показала да друштвене и политичке снаге Хрватске, које су биле у стању да одбаце постулате феудалног друштва, могу да се договарају и споразумевају са Србима, па и да избегну сва, иначе неизбежна, сучељавања. Најбољи докази за ову тврдњу могу се наћи у заједничким иступима хрватских и српских политичара из времена постојања и деловања Хрватскосрпске коалиције у раздобљу од 1905. до 1918. године. Друштвене групације и политичке странке Хрвата које су одустале од фикције да на хрватској државној територији постоји само један — хрватски „политички“ народ не само да су се измириле са Србима већ су са њима и кренуле у заједничку националнополитичку акцију, која је 1918. уродила стварањем заједничке државе. Супротно њима, групације хрватског друштва и политичке странке које су се постојано, па и ригидно, држале хрватског државног и историјског права, које су биле непопустљиве у ставу да у Хрватској постоји само хрватски „политички“ народ, а да су Срби заправо „православни Хрвати“, само део тог „политичког“ народа, били су стално у спору и сукобу, малтене у рату са Србима, спремни чак и најбруталнијим средствима да их приволе на политику за коју су се залагали. Такви су били праваши Анте Старчевића и Еугена Кватерника, франко-фуртимаши Јосипа Франка и усташе Анте Павелића, а данас су такви хадезеовци Фрање Туђмана и многи други актуелни политичари Хрватске. Ако све што је речено знамо, имамо ли право да се питамо зашто је дошло до распада Југославије и зашто је дошло до рата између Хрвата и Срба на тлу бивше Републике Хрватске? Није ли лицемерно постављати питање ко је крив за тај рат? Сва та питања су излишна кад се зна да су још у оквирима Социјалистичке Републике Хрватске, из дана у дан, из недеље у недељу и из године у годину у самом Савезу комуниста Хрватске и под његовим окриљем, расле друштвене и политичке снаге које су налазиле упориште у хрватском државном и историјском праву. Како су те снаге расле и јачале — тако су слабиле, па су се постепено и кидале све везе између Хрвата и Срба. Било је само питање дана када ће доћи до потпуног раскида у међусобним односима. У иступима хрватских политичара, који су дошли на сцену после пораза комуниста, било је много појава и чињеница по којима су Срби из Хрватске, па и читаве Југославије, схватили да се приближава зло, да ће се догађаји из раније и новије историје поновити. Како је историја Срба у Хрватској била слабо проучена, или погрешно научена, што опет није случајно, мало је међу њима било оних који су могли да објасне узроке зла које се приближавало. Све је пукло онога часа када је Србе у Хрватској Сабор Хрватске, 22. децембра 1990. године, од конститутивног народа претворио у националну мањину. Тада је свима било јасно да је нова власт у Хрватској кренула путем којим је ишао Анте Павелић и сви његови претходници, који су водили политику на темељу хрватског државног и историјског права, који су установом „политичког“ народа намеравали да створе етнички чисту и на разним кривотвореним папирима вековима сањану велику, верски — католички — јединствену хрватску државу. Баш зато што се сматрало, и што се у Хрватској још увек сматра, да се „хрватска мисао“ може остварити само уништавањем Срба, они су се нашли на удару екстремних и ексклузивних Хрвата који су се регрутовали из различитих друштвених слојева. Ти удари, са мањим или већим прекидима, зависно од околности, трају више стотина

54

година, све до наших дана, а изводе се увек са истим циљем: на темељу државног и историјског права Хрватске створити етнички чисту и велику, верски — католички — јединствену хрватску државу. Само тиме могу се објаснити противсрпске демонстрације у Загребу 1895, 1899. и 1902. године, загребачки противсрпски велеиздајнички процес 1908/1909, погроми над Србима 1914/1915. и геноцид почињен над њима 1941–1945. године. Само тиме може се објаснити сецесија Хрватске и разарање Југославије 1991. године, као и намера да се Хрватска брани на Дрини. Претварање Срба у Хрватској, према хрватском Уставу из децембра 1990. године, од конститутивног народа у националну мањину наставак је политике која почива на идеји о само једном — хрватском „политичком“ народу. Резултат такве политике је и апсолутни изгон ћирилице и промена назива службеног језика у Хрватској, који је од хрватског или српског постао хрватски. Из тих разлога и Југославенска академија знаности и умјетности постала је Хрватска академија знаности и умјетности. Минирање и спаљивање српских кућа, издавање, или ускраћивање домовница, потписивање исказница о лојалности, избацивање из станова, отпуштање с посла, убијање и присиљавање на исељавање, у служби је „хрватске мисли“, чије извориште је у државном и историјском праву Хрватске. Сви Срби, не само они са подручја бивше Социјалистичке Републике Хрватске, морају једном засвагда да схвате и упамте где се крију узроци зала која су их снашла у „суживоту“ са Хрватима. Ако то не схвате и не упамте, објективна је опасност да поново, несмотрено и неодговорно, улете у неку нову државну заједницу са Хрватима. Догод се Хрвати не ослободе рецидива феудалног друштва, догод се једном засвагда не ослободе политике засноване на хрватском државном и историјском праву, догод не прихвате савремена грађанско-политичка начела, они неће бити подесан партнер за „суживот“ са било којим народом. То су на својој кожи већ осетили Мађари, Италијани и Срби. То ће, засигурно, ускоро осетити и муслимани, без обзира на то што их је још у прошлом веку отац домовине А. Старчевић прогласио за „цвијеће хрватског народа“. Хрватима треба омогућити да на свом етничком простору, не наносећи штете никоме, иживе своја хтења и све своје амбиције. Кад се то деси, ако се деси, што ће просудити генерације које долазе, моћи ће се размишљати о могућем новом „суживоту“ са тим народом. Циљ овог рада је да у главним потезима укаже на кључне моменте који су допринели настајању геноцидних идеја и да скрене пажњу на њихова разнолика испољавања. Такво сазнање — колико је значајно за научно расветљавање прошлости — толико може бити корисно у препознавању садашњих геноцидних мисли и њихових могућих исказивања у будућности. На крају овог прилога историји геноцидне идеје над Србима у Хрватској, осећам потребу да нагласим да о тој теми није једноставно и лако писати. Рођена у далекој прошлости, развијана столећима, све до наших дана, идеја геноцида може се пратити само упоредним изучавањем историје Хрвата и Срба у Хрватској. Како је то упоредно изучавање тек у зачетку, тешкоће су огромне и вишеструке. Можда је и то разлог што је овај рад пионирски и што, као такав, вероватно, није без мана.

55

ПРИЛОЗИ

Позив патријарха Ј. Рајачића упућен Србима да не нападају Хрвате због тога што су друге вере

56

Позив бана Ј. Јелачића да се пригушује мржња због разлике у вери

57

Бан Ј. Јелачић признавао је 1848/49. г. Србе за народ

58

НДХ – геополитички и геостратешки идеал великохрвата

59

View more...

Comments

Copyright ©2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF